Gospodari ekstaze

Oni su šamani, uz pomoć duhova leče telo, um i dušu, i ima ih sve više.

Nergvi stoji nasred sobe njišući se levo-desno, ritmično ponavljajući mantru: „Nebesa golema, priđite ovamo.” Sklopljenih očiju, rukom steže snop šarenih krpica. Hrapavim glasom neprekidno ponavlja melodiju nalik na neku drevnu baladu: „O plava nebesa, golema što pokrivate me, priđite mi.”  

Nergvi je bu, kako Mongoli nazivaju šamane. Sebe smatra posrednikom između vidljivog sveta i skrivenog sveta duhova i bogova. Mistične ličnosti poput njega obnavljaju prastaru tradiciju širom Mongolije, srednje Azije i Sibira, gde ima publike prijemčive za njihove harizmatične obrede.

Posle meditacije i mantre Nergvi pada u trans u trenutku kad duh iz nevidljivog sveta može da uđe u njegovo telo. „O duše moj, jahao bih deset mongolskih krava tebe da bih ugledao. Molim te pusti zlatnu kukavicu da me odvede do duha tog.”

Nas osmoro je na okupu, sedimo na hoklicama i krevetima sa metalnim ramovima koji su gurnuti do zida Nergvijeve jednosobne kolibe. Napolju je minus 12 stepeni, sredina je novembra. Tek je prošlo podne i sada je „konjski sat”, po kineskom zodijačkom časovniku. Za Nergvija podne je savršeno vreme za putovanje u svet duhova.

„Nebesa vučja, pomozite mi. Čovek u nevolji, s mirom u srcu, došao je. Nebesa golema, priđite nam.”

Nergvi je sitan, neugledan čovek umornog izraza lica, koji me podseća na glumca Voltera Mataua. Neobrijan i obučen u tamnosmeđi del, tradicionalnu mongolsku odeću, sa žutim pojasom i plavom, svilenom ešarpom oko vrata. Nogavice izbledelih plavih somotskih pantalona vire mu ispod odore. Na nogama ima posebne šamanske čizme od kože irvasa.

On je Darhad, pripadnik jedne etničke starosedelačke grupe sa severa Mongolije, uz granicu sa Rusijom. Darhada ima oko 20.000 i uglavnom su zadržali svoj tradicionalni nomadski način života. Nergvijev svakodnevni posao, recimo, svodi se na čuvanje krava, koza, ovaca i konja. Darhadi takođe praktikuju šamanizam u jednom od njegovih iskonskih oblika, kao sastavni deo života. Zabačenost ovog regiona glavni je razlog zašto se malo toga promenilo. Da bih stigao ovamo, prvo sam se klatio u avionu od glavnog grada Mongolije, Ulan Batora, a zatim sam se čitavih 13 sati truckao i klimatao u  raspalom minibusu iz sovjetskog doba, preko zaleđenih reka, ledenih planinskih prevoja i po zavejanoj tundri.      

Nergvijeva mantra se ubrzava, a njegovo njihanje sve više liči na ples. Povremeno izusti „điha” i zamahne snopom krpica kao da podstiče konja. 

Smrekovo granje gori u furuni od livenog gvožđa, odajući aromatični miris; veruje se da dim ove biljke privlači duhove. Zbog ćebadi okačene na zidove, da bi se zadržala toplota, soba izgleda još manje. U ćošku, suprotno od vrata, nalazi se se zbirka amajlija, figurica, marama raznih boja, krpica i ostalih talismana – to je hram posvećen Nergvijevim duhovnim zaštitnicima.

Iznenada se ruši. Dvoje pomagača ga pridržavaju, a on ispušta urlik nalik zavijanju vuka. Zatim se cereka kao neki zlikovac iz filma strave i užasa. „Duh je ušao u njega”, šapuće mi Zaja Oldov, moj vodič i prevodilac.

Odnose ga u zadnji deo sobe i on seda prekrštenih nogu, očiju i dalje sklopljenih. Jedna po jedna, osobe iz grupe mu prilaze. Šaman, ili duh koji kroz njega govori, opisuje prošlost svake osobe i daje joj savet.

Dolazi red i na mene; kleknem do njega. „Kao mlad, bio si veoma povučen.” Nergvijev glas se produbljuje i zvuči samouverenije. „Voliš životinje. Kuda god si išao, ljudima si davao stvari i to im je budilo osmeh na licima.” Sve je to tačno, ali može da važi maltene za svakoga.

Nastavlja dalje. „Imaš jedinstveni beleg s desne strane, ispod pazuha.” (Netačno, tu nemam ništa na koži.) 

Zatim slede konkretne, šifrovane opaske. „Čovek sa znakom psa i ovce uskoro će ti pomoći.” Nergvi tada zaključuje: „Svojom moći čuvaću tvoju porodicu i tvoje voljene. Ponesi ove smrekove grančice i spali ih u svom domu.” Uzimam grančice, a on hvata nešto i pruža ruku. „Evo ti vučja kost. Nosi je u svom desnom džepu – štitiće te od nevolje.”

Počinje da izlazi iz transa, mlatara i kruži rukama. Dahće, očiju punih straha (ili možda bola?). Njegova supruga Čimgi – žilava ženica u sivkastoplavom delu i zelenoj marami – prilazi i stavlja mu upaljenu cigaretu u usta. Još uvek se tresući, žvaće je, sve zajedno sa upaljenim krajem, i guta.

Naposletku, Nergvi se umiruje. Drugu ponuđenu cigaretu ovog puta puši. Čimgi se smeši svom mužu. „Jesi li dobro putovao, dušo?” pita ga.

Izvor: National Geographic Srbija