30. 11. 2016.

Japanci izmislili šporet otporan na zemljotres i tajfun: da li japanski smederevac greje bolje od srpskog


Japanski smederevac zaludeo je svet! Osim što je vrlo otporan, njega odlikuje i jedinstven dizajn! Šta mislite, da li je ovaj šporet prevazišao srpski smederevac?

Japanski model peći na drva AGNI hutte osvojio je nagradu na Good Design Awardu za poštovanje principa održivosti koji imaju za cilj da poboljšaju funkcionisanje kako industrije tako i društva. Žiri je tokom ocenjivanja, osim estetskih karakteristika, kao bitan kriterijum postavio uticaj proizvoda na društvo. Japanski smederavac je tu bio bez premca!


Za razliku od prethodnih godina, na ovogodišnjem Good Design Award dosta pažnje posvećeno je mogućnostima proizvoda koje mogu da ispolje u hitnim slučajevima, piše Designboom.

Isao Suiz, dizajner AGNI hutte, istakao je da je upotreba peći na drva u prednosti u odnosu na grejna tela koja koriste gas u slučaju zemljotresa, tajfuna ili drugih elementarnih nepogoda.

 

Ova peć, osim što predstavlja dodatni izvor grejanja, može služiti i za pripremanje hrane, ali doprinosi i tradicionalnom izgledu prostorije u kojoj se nalazi. Za razliku od naših smederevaca, na japanskom se spremaju morski plodovi…

Izvor: Tanjug info

27. 11. 2016.

Gaće više nikom ne trebaju…


Lepotice, izgleda, žele da nas ubede da smo veš prevazišli i da to više nikome ne treba…

Britanski model Demi Rouz koju su ranije dovodili u vezu sa reperom Tigom, na dodeli OK! Beauty Awards istakla je svoje obline providnom haljinom, ispod koje nije nosila veš.

Ono „glavno“, bradavice i intimni deo (srećom) nismo videli, ali svakako je otkrila svoje adute.

Da li vam se dopada kako je izgledala ili mislite da je ovo ipak previše?



Ako vam se dopada, evo još njenih fotografija:



Izvor: Mondo

26. 11. 2016.

Ovako izgleda kada se nađeš na dnu liste. Hit fotka sa beogradskog univerziteta


Fotografija studenta koji „ležeći“ proučava rezultate okačene na oglasnoj tabli fakulteta postala je prava atrakcija, i za samo nekoliko sati pobrala više od 2.500 lajkova na društvenim mrežama.

Naime, fotografiju je objavila studentkinja iz Beograda na stranici „Studenti beogradskog univerziteta“, a na istoj je student koji ležeći na podu, proučava samo dno liste u potrazi za svojim imenom.

Iako za sada nije poznato kada i gde je fotografija nastala, pobrojala je ogromne simpatije i razumevanje studenata Beogradskog univerziteta.

Izvor: Blic

Zabrana ili uputstvo za seks u autu? Ovoj fotki se smeje cela zemlja


Postoja razna upozorenja, oznake i upustva koja pomažu ljudima da se snađu u gradu ili van njega. U ovim krajevima takve stvari, neretko, zafale onda kada ti najviše trbaju!

Na Fejsbuk stranici " Meanwhile in Croatia ", međutim, pojavila se fotografija jednog lucidnog upozorenja, postavljenog, ni manje ni više, nego u šumi!

Deo sa upozorenjem je ok, ali ilustracija je...možda previše?!



Izvor: Espreso

24. 11. 2016.

Ona je visoka 91, a on 90 cm: Najmanji bračni par na svetu


Paulo Gabriel da Silva Baros i Katicia Lie Hošino iz Brazila ušli su u Ginisovu knjigu rekorda kao najniži bračni par na svetu.

Paulo (30) je 'visok' 90,28 centimetar i boluje od distrofičnog displazijskog dvarfizma. Njegova supruga Katicia ima 91,13 centimetara, a dijagnosticiran joj je ahondroplazijski dvarfizam.

Par se upoznao 2006. godine, kada su počeli dopisivanje putem MSN-a. U početku im nije išlo, a Katicia je 'blokirala' Paula jer joj je dosađivao. Srećom za njega, Katicia je nakon godinu ipo dana ipak popustila i dala Paulu novu priliku.


- Nakon što me odblokirala, nije mi trebalo više od minute da joj pošaljem poruku. Opet smo počeli razgovarati - kaže Paulo, koji je u svom selu dobio nadimak 'div Paulo'.

Par je prohodao u decembru 2009. i četiri godine održavali su vezu na daljinu. U januaru 2012. Katicia se doselila u Paulov grad Itapeva. Venčali su se ovog meseca.

Paulo, državni službenik lokalne samouprave i Katicia, vlasnica kozmetičkog salona kažu kako svakodnevno privlače pažnju svojom visinom, ali da im ljubav koju osećaju jedno prema drugom daje snagu. 

- Sretni smo što smo ušli u Ginisovu knjigu rekorda. Verujemo da ovako možemo da ohrabriti ljude da ne gledaju na telesne razlike u drugima i da znaju da bi sve trebalo jednako tretirati. Mi jesmo niski, ali imamo velika srca koja imaju dovoljno ljubavi za sve. Pred nama su izazovi zajedno ćemo ih rešavati - poručio je Paulo.




Izvor: 24 sata

23. 11. 2016.

Ko voli nek' izvolli: U ovom selu telefoni rade samo na groblju!


Meštani jednog sela pešače po pet kilometara da bi telefonirali.... I to na groblju.

Meštani Demirlika kod turskog grada Kahramanmarasa svakodnevno pešače po pet kilometara do groblja kako bi - telefonirali.

Radi se o tome da u pomenutom mestu nema odašiljača, pa meštani nemaju mrežu, odnosno kako mi volimo da kažemo domet na mobilnim telefonima. Jedino mesto gde telefoni rade je - lokalno groblje.

"Problem rešavamo odlaskom na groblje. U kućama nam ne rade telefoni. Imamo problem i sa putnom infrastrukturom", objasnio je jedan od meštana, dok su drugi naglašavali da postoje problemi i sa električnom energijom, ali i da je groblje udaljeno oko pet kilometara od njihovih domova.


Izvor: BK TV News

Nerealno: U Rusiji glavna poslastica postala pljeskavica od pacova?!


Rečni pacov je najnovija "žrtva" pomame za egzotičnom hranom u Rusiji. Da, dobro ste pročitali.

Domaća, pristupačna i puna hranjivih sastojaka, nutrija, ili rečni pacov, postala je najnoviji delikates u moskovskim restoranima ove jeseni.

Iako se naziva rečnim pacovom, nutrija je krupan glodar narandžastih zuba rasprostranjen po čitavom svetu, pa i u Rusiji. Krznaš sa gustim brkovima brzo je pronašao put do tanjira u moskovskim restoranima.

Jedenje glodara može da asocira na slike izgladnelih seljaka koji pokušavaju da prežive ili hrane željnih stanovnika u gradu pod, ali Takir Kolikberdijev (35) kuvar i menadžer restorana u Moskvi, ima drugačije zamisli. Takir servira nutrija burgere u nizu svojih restorana u centru Moskve.


Nedavno otvoreni "Krasnodar bistro", koji je ime dobio po gradu iz kog Takir potiče, veoma je popularan kod mlađih stanovnika prestonice zbog velikog kulinarskog izbora i izuzetno kvalitetnih lokalnih sastojaka u njima. štaviše, Takirov restoran postao je omiljeno stecište srednje klase u Moskvi, koja je željna gurmanskog eksperimetnisanja.

"Oni koji se gade od pomisli da jedu glodare jednostavno nisu dovoljno informisani. Nutrija je zaista čista životinja. Ne samo što je biljojed, već svu hranu pere pre nego što je pojede. I veoma je bogata omega-3 masnim kiselinama. Mnogi doktori i nutricionisti je preporučuju", objašnjava kuvar.


Burger od nutrije je nešto bleđe boje, sočan i ima ukus negde između ćuretine i svinjskog mesa. Odličnog je ukusa, a porcija košta oko sedam evra. Pored burgera, odnosno pljeskavice, meso nutrije služi se i u obliku kobasica, hot dogova, ćufti i mlevenog mesa.

Ovi glodari se množe izuzetno brzo i veoma su rasprostranjeni, pa su prilično jeftina životinja za uzgajanje. Devedesetih godina kada je Rusiju pogodila kriza, ljudi nisu mogli da priušte kapute od tradicionalno korišćenog krzna, pa su nutrije uzgajane kao jeftina zamena.

Tada je počelo i da se, osim krzna, koristi i njihovo meso.

"Svako selo u regionu Krasnodara imalo je 100 i više nutrija pa svaki put kada bi otišli kod dede i babe, pravili bi nam paprikaš od njih", priseća se Kolikberdijev.

U Moskvi, sa druge strane, konzumiranje nutrije nije se moglo ni zamisliti doskora. Ipak, vremena se menjaju. Portal Afiša, vodič moskovskih hipstera, s oduševljenjem je pisao o "pacovskoj poslastici u srcu Moskve".

Prijatno, ali ne hvala.


Izvor: BK TV News

Nema više seče drveća: Ova genijalna mašina preuzima posao


Mašina izvlači stablo sa korenom iz zemlje, diže ga na kamion i prenosi do mesta gde će biti ponovo posađeno.

Ova ogromna mašina služi za vađenje i sađenje velikog drveća. Posebno je dizajnirana za ovaj posao, tako da sama mašina pokriva celi proces bez potrebe za drugim alatima.

Veliki pneumatski ašovi zarivaju se u zemlju oko drveta sve do ispod korena. Mašina izvlači stablo sa korenom iz zemlje, diže ga na kamion i prenosi do mesta gde će ponovo biti posađeno.



Izvor: B portal

19. 11. 2016.

Dva brata iz Slovačke zvanično najbrži grobari centralne Evrope


Dvojica braće iz Slovačke poneli su titulu najbržih kopača grobova u centralnoj Evropi nakon što su iz takmičenja izbacili najjače rivale grobarske timove Poljske i Mađarske.

Ladislav (43) i Csaba Skladan (41) iz pogrebne firme Peter Pastorok uspeli su da iskopaju grob dubok 1,5 metar, dugačak dva metra te širok 90 centimetara za svega 54 minute u zapadnom slovačkom gradu Trencinu, pobedivši 10 drugih dvočlanih ekipa iz Slovačke, Poljske i Mađarske.


U takmičenju u kopanju grobova učestvovalo je 10 timova koji su imali samo lopate. Zadatak je bio iskopati grob 1,5 metara dubine, dva metra dužine i 90 cemtimetara širine.

Ovo pomalo čudno takmičenje se održava u okviru Međunarodne izložbe usluga sahrane i kremiranja u Trencinu koje ima za cilj da promoviše pogrebnu industriju i pruži manje ozbiljan pogled na posao kopača grobova.

"Cela izložba ima za cilj da okupi grupe pogrebnih kompanija kako bi se družili i pokazali ljudima koliko je posao grobara težak.

Groblja u Slovačkoj su uglavnom prenatrpana i ima malo mesta između grobova tako da kopanje grobova vrše ljudi, a ne mašine. Oni naporno rade i po kiši i po snegu", rekao je Kristijan Striz, poptarol ovog takmičenja u kopanju grobova

"Srećan sam da smo pobedili, to je zadovoljstvo nakon 15 godina bavljenja grobarskim poslom ", rekao je Csaba Skladan

Dok je njegov brat Ladislav dodao: "Morao sam se fokusirati na brzinu danas, ali obično kada je vreme lepo mogu pričati sa svojim bratom i to je posao iz snova".


 VIDEO



Izvor: Zanimljivosti dana

18. 11. 2016.

Netaknuta mumija pronađena u Egiptu


Španski arheolozi pronašli su mumiju u dobrom stanju u jednoj grobnici kod Luksora na jugu Egipta, saopštilo je danas egipatsko Ministarstvo za antikvitete.

Mumija je pronađena u blizini hrama koje je izgradio faraon 18. dinastije Tutmozis Treći (1479-1425 pre nove ere) na zapadnoj obali Luksora.

„Mumija je veoma lepa, prekrivena je slojevima platna i gipsa. U dobrom je stanju“, navodi se u saopštenju.

Ti posmrtni ostaci su pronađeni u drvenom sarkofagu i pretpostavlja se da je u pitanju bio plemić Amenrenef, koji je nosio titulu „sluge kraljevske porodice“.

Luskor, grad na jugu Egipta, poznat je hramovima faraona na obodima reke Nil.


Izvor: Beta

Najtajanstvenija država na svetu: Nemoguće je naći i ući u nju, a tamo se krije divlja zemlja droge i zabranjenih stvari


Va država je jedna od najtajnijih mesta na Zemlji. Ako ga potražite na Gugl mapama, nećete ga naći. Ako zatražite vizu, bićete odbijeni.

Udaljena regija “Va” u državi Šan na istoku Mjanmara je mesto koje je samo nekoliko autsajdera imalo priliku da poseti. Ova nezvanično nezavisna država u Mijanmaru zove se i “Divlji Va”, i kako je otkrio BBC-jev novinar Jona Fišer, droga, novac i prodaja divljih životinja bukvalno cvetaju.

– Mislili smo da je špijun svako ko želi da nas poseti – rekao je jedan zvaničnik Va.

Ali vremena se, kako u Mijanmaru tako i u državi Va, menjaju, pa je tako BBC, zajedno sa još nekim novinarima pozvan da napravi priču o ovom udaljenom i misterioznom delu sveta.

– U državu Va ušli smo preko karaule nedaleko od severoistočne granice Mijanmara sa Kinom. Nakon temeljne provere od strane burmanskih vojnika, prešli smo na ničiju zemlju, kada su nas preuzeli  ljudi iz kolakne Va TV – priča Jona Fišer.

– Bili smo nervozni čekajući u pik-apu da nastavimo put, jer smo bili upoznati sa monstruoznim načinima kako su se domoroci borili sa neprijateljima tokom britanske kolonijane vladavine, kada su odsecali glave i delove tela ljudima bukvalno smejući im se u lice. Sa tim mislima putovali smo ka pobunjeničkim teritorijama – priča on.


Država Va je otprilike veličine Velsa, sa populacijom od oko pola miliona stanovnika. To je prava država u državi, opasana kineskim granicama. Njena autonomija datira iz vremena mirovnog sporazuma koji su Va pobunjenici potpisali sa centralnom vladom 1989. godine. U zamenu za mir, pobunjenici su dobili zemljište za upravljanje kako su želeli. Od tada u Va raste unosan poljoprivredni posao – uzgoj maka.

Tokom naredne decenije, Va država i Zlatni trougao učvrstili su svoju reputaciju kao vodeći svetski proizvođači opijuma i heroina.

– Suština našeg pažljivo organizovanog putovanja je bar delimično bila da pokažemo da je uprava Va prestala da se bavi drogom te da su umesto maka počeli masovno da gaje čaj, kafu i gumu – rekao je novinar BBC-ja.

Država Va je u stvari bliža Kini nego Mijanmaru, što se vidi po tome što kao monetu koriste kineski juan, glavni jezik im je mandarinski, a infrastruktura, kao što su struja i mobilne telefonske mreže, dolazi preko granice iz kineskih kompanija. Na ovaj način Va država već decenijama igra igru između Kine i Mijanmara, uzimajući od obe države najbolje za sebe.


– Bez obzira šta pokušavali da nam prikažu vidi se da proizvodnja i upotreba droga i dalje ima veliku ulogu u ovog državi. Proizvodnja opijuma je možda prestala ali se sve povuklo u podzemlje. Izveštaji Ujedinjenih nacija i američki Stejt Department optužuju Va da su postali glavni proizvođači pilula metamfetamina, lokalno poznatih kao “Iaba” – priča Fišer.

Kako fabrika metamfetamina nije bila na maršuti novinara, ipak su ubedili svoje domačine da im obezbede razgovor sa sekretarom ministarstva pravde Li San Lu.

– On je bio iznenađujuće iskren i govorio nam da je met proizvodnja veliki problem, te da je tekuće godine oduzeto čak dve tone pilula, dok krivica, kako kaže, leži na strancima, jer se sastojci dovoze iz Kine, Indije i Tajlanda – otkriva BBC.

Sutradan je bio dan za obilazak glavnog grada Panghsana, gde je ubrzo postalo jasno da Va svoj ukus za nezakonito nije organičila samo na drogu. Na skoro svakom koraku mogle su se videti tezge gde su se prodavali delovi divljih i ugroženih životinja poput lobanje i zuba tigra, slonovih kljova i mnogih drugih zabranjenih predmeta, a prodavačice su javno govorile da su njihove mušterije uglavnom Kinezi koji i da isporuka preko granice može lako da se sredi.

– Kako se poljoprivredna zemljišta šire, ima dosta divljih i retkih životinja koje ubijaju a njihove delove preprodaju a potražnja je ogromna – kažu prodavci.

Snimamo prodavnice diskretno sa našim mobilnim telefonima pre pokazuje snimke na Nick Cok iz Vorld Vildlife Fund kada se vratimo u Iangon.

I dok trgovina raznoraznim nelegalnim proizvodima cveta, niko u državi Va nema nameru da menja status quo. Sarađujući sa svima a opet potpuno slobodno i nesmetano, jasno je zašto je ova oaza jedinstvena u svetu i retko dostupna strancima.

Izvor: Telegraf

Ona ima talenat: Radi 700 čučnjeva dnevno, došla je u šou, počela da TVERKUJE i ostavila žiri u čudi!


Beograđanka Low Z ima 29 godina, bavi se plesom dve decenije, a u emisiju "Ja imam talenat" je došla da bi pokazala Srbiji svoje umeće.

Prva emisija šou programa “Ja imam talenat” u četvrtak, 17. novembra, premijerno je startovala na televiziji Pink, a jedna od takmičarki, kojoj je uža specijalnost tverkovanje, ostavila je četvoročlani žiri u čudu, u sastavu: Srđan Žika Todorović, Danica Maksimović, Rasta Kavali i Ana Nikolić.

Ona se zove Zorica, ima 29 godina, dolazi iz Beograda i dobila je 4 da. Plesom se bavi već 20 godina, takođe i fitnesom, a hobi joj je popularni tverk.

– Igram subotom na jednoj žurki, tu iskljucivo radim tvrek i htela sam da se prijavim da Srbija vidi moj talenat. Mora guza dobro da se oznoji za tverk! – rekla je takmičarka, koja je svojim umećem očarala sve u studiju.


Na pitanje Ane Nikolić da li ima podršku najbližih, Zorica je rekla:

– Imam podršku, ali s obzirom da imam baletsku podlogu i da sam zavrsila DIF, ne mogu da mi kažu ništa.


Takmičarka je otkrila i da ima izuzetno naporne treninge:

– Na treningu radim po 700 čučnjeva, treba mnogo truda i znoja.


Pogledajte kako je Zorica opčinila žiri:


Izvor: Telegraf

17. 11. 2016.

Žene lavice: Najhrabrije špijunke u Drugom svetskom ratu


U Drugom svetskom ratu špijunaža je ponekad bila važnije oružje od direktne borbe. Špijunske operacije imale su ogromnu važnost za ishod Drugog svetskog rata jer je to bio jedan od najefikasnijih načina prikupljanja informacija o neprijatelju, njegovim ciljevima, kretanju, tajnom oružju... Upravo zato velikih pobeda u ratu ne bi bilo bez mreže od stotinak špijuna koji su se infiltrirali u neprijateljske redove i rizikujući svoj život izvukle mnoštvo informacija korisnih sa Saveznike.

Pokazalo se kako u špijunskim radnjama žene često i bolje nego muškarci - lakše su ih prihvatali u društvo, zavodile su svojom lepotom, a opet ostavljale utisak nevinosti - sve u svemu dokazale se su se kao bolje u igri pretvaranja.

Jedan od prvih uslova špijunskog posla je spremnost žrtvovanja vlastitog života za domovinu, a ove dame su to višestruko puta činile.

Među top pet špijunki spadaju Nensi Vejk šifrovanog imena "Beli miš", Violeta Sabo špijunskog imena "Lusi", Virdžinija Hal koja se predstavljala kao "Dijana", Odeta Helovs kao "Lisa", i Lisa de Bejsak, šifrovanog imena "Odli".

Nensi Vejk - "Beli miš"

Ova novinarka rođena na Novom Zelandu živela je u Marselju kad je započela invazija Francuske. Pridružila se pokretu otpora kao obaveštajac, ali su je Nemci zarobili. Zbog toga je dobila zadatak da radi na specijalnim operacijama. Poslata je nazad u Francusku, gde je imala zadatak da ubije i sabotira što više nacističkih snaga. U jednoj je prilici ubila stražara golim rukama.

Violeta Sabo - "Lusi"

Bila je britanska obaveštajna oficirka rođena u Francuskoj, a posao joj je bio dobavljati što više informacija o nacistima s okupiranih područja Evrope. Dva dana pre Dana D, Lusi su zarobili časnici SS-a kod francuskog Limogesa. Oni su je ispitivali i mučili, i na kraju je deportovali u nemački logor "Ravensbruck" gde je pogubljena.

Virdžinija Hal - "Dijana"

Bila je američka špijunka koja je delovala u sklopu britanskih obaveštajnih agencija. Nemci su joj dali nadimak "Artemis", a Gestapo ju je smatrao najopasnijom od svih savezničkih špijuna. U martu 1944. vratila se u okupiranu Francusku sa dokumentima koji su joj dali idenitet "Marsel Montanj". Zavarala je Gestapo, pa je stupila u kontakt s pokretom otpora. Mapirala je zone za dostavu hrane iz Velike Britanije i pronalazila sigurne kuće.

Odeta Helovs - "Lisa"

 Bila je obaveštajna oficirka Saveznika. Gestapo ju je privodio 14 puta, ispitivao i mučio u zatvoru "Fresnes". Nakon izlaska, leđa su joj bila trajno obeležena bičem, a iščupali su joj i nokte. U dva navrata je osuđena na smrt, na šta je Nemcima odgovorila "Moraćete se odlučiiti na temelju koje optužnice ćete me pogubiti jer mogu umreti samo jednom". Na kraju je, bez da je odala ijednu informaciju, poslana u logor Ravensbruck.

Lisa de Bejsak - "Odli"

Bila je heroina specijalnih operacija tokom Drugog svetskog rata, a u oktobru 1942. bila je jedna od prvih ženskih agenata koja je padobranom sletela u okupiranu Francusku. Imala je ulogu kurira i veze mreže poznanika.


Izvor:  Newsweek



Sirijska kraljica boja: Ova 8-godišnja devojčica je vunderkind svetskog slikarstva


U svetu pejzaža, mrtve prirode i portreta, 8-godišnja sirijska umetnica Marija Barguti ( ماريه برغوثي‎   ) je već cenjeno ime.

Marija Barguti se ne seća vremena pre rata. Kada je Arapsko proleće stiglo u Siriju, imala je samo tri godine. Danas, Marija ima osam i po godina i jedan je od najvećih otkrivenih umetničkih talenata na Bliskom istoku.


Iako se svog prozora može videti bombardovanje, Marija živi u koliko toliko bezbednom kvartu Damaska.


Njene slike otkrivaju s jezivom emotivnom snagom kako izgleda biti dete u ratom razorenoj zemlji, a svaki potez njene četkice nosi teške poruke onima koji razumeju svet u kojem živi.


"Mislim da pokušava da zašije našu pocepanu domovinu. Uništili su njenu lepotu i nasleđe, ubili njene sinove i raselili njene porodice.", napisao je jedan od korisnika Fejsbuka u komentaru na fotografiju iznad.


Hrabra devojčica uzela je ćetkicu u ruke sa samo šest godina, kada je videla oca kako slika.


"Gledala sam tatu kako slika i odlučila sam da ga imitiram. Jednog dana kada je došao sa posla iznenadila sam ga crtežom koji sam napravila dok nije bio tu i mnogo mu se svidelo. Tata mi daje savete kako da učim iz grešaka i kako da ih ne ponavljam", rekla je Marija za Midl Ist Aj.


Njen otac Basem al Barguti je profesor arhitekture na Univerzitetu u Damasku i veoma je srećan ne samo što živi u bezbednom delu grada, već i što još uvek može svojoj ćerki da priušti pribor neophodan za slikanje.


Za sada Marija najviše voli da slika akvarel, ali i da istražuje različite umetničke pravce, škole i dela velikih majstora.


Voli da slika i ljude i pejzaže, ali kaže da su joj omiljene plaže jer jako dugo nije bila na moru i čak ga se više ni ne seća.


Izvor: Newsweek

14. 11. 2016.

U gostima kod Evenki: Kako živi autohtoni narod Istočnog Sibira?

Evenke u Jakutiji navikavaju se na civilizaciju, lutaju tundrom sa irvasima i vraćaju se maternjem jeziku.

Iz Jakutska (8.310 km od Moskve) avion leti u Evenkijski nacionalni ulus samo par puta nedeljno. Meštani dolaze automobilima direktno na pistu da dočekaju svoje goste. Ovde se svi međusobno poznaju, a ako se pojavi neko nepoznat sva naselja će već kroz sat vremena znati za to, a kroz dva sata će on već biti pozvan u goste jer su ovdašnje Evenke gostoprimljiv narod.

Carstvo tundre i zime



Evenkijski nacionalni ulus je najveća teritorijalna jedinica u Jakutiji. Taj kraj uzgajivača irvasa nalazi se iznad polarnog kruga na severozapadu ove ruske republike.

U četiri naselja Evenkijskog ulusa usred tundre živi 4.000 ljudi. U Evenkiji još uvek nema javnih saobraćajnih usluga tako da se do udaljenih naselja ili Jakutska može stići samo putem koji je prohodan isključivo zimi, kada je temperatura ispod nule, i to terenskim vozilom ili kamionom „Kamaz“. Ovde zima traje gotovo cele godine. Samo u junu i julu je leto.



U evenkijsko naselje Olenjok iz Jakutska leti stari bučni avion An-24. Avionska karta može biti skuplja nego od Moskve do Jakutska, čija je prosečna cena oko 20.000 rubalja. Većina ovdašnjih žitelja godinama štedi za avionsku kartu.

Zašto Evenke koriste jakutski jezik?

U drvenim kućama naselja Olenjok i Harjalah živi oko 1.500 Evenki. U ovdašnjim prodavnicama namirnice su skupe. Uvozne jabuke i krompir koštaju skoro kao zlato. Glavne namirnice u kućama Evenki su riba i meso od irvasa. Ovde se to jede svakoga dana u raznim varijantama. U ulusu nema posla. Evenke žive od lova na irvase ili za novac ubijaju vukove.


Nema interneta niti postoji dobar domet za mobilne telefone, ali zato u Olenjoku postoji škola. Ona je u zgradi od kamena, i u njoj se nalaze patriotski centar, sala za bilijar i etnografski muzej, gde možete saznati mnogo toga o gajenju irvasa i o tunguskim plemenima, kako su se Evenke nazivale do 1931. godine.

Direktor muzeja Prokopij Savinov vodi ekskurzije i pokazuje nošnju i ukrase ovdašnjih šamana kojih na evenkijskoj zemlji više nema.

„Pre dolaska sovjetske vlasti 1935. godine Evenke su živele u velikoj zajednici i bavile su se uzgajanjem domaćih irvasa, lovom na divlje irvase i ribolovom“, priča Prokopij. „Godina sezonskih radova je počinjala u martu. Mi smo izgubili svoj jezik još kada su ovde došli kozaci u 17. veku. Oni su primoravali Evenke da za razgovor na maternjem jeziku plaćaju „jasak“, tj. porez u vidu samurovog krzna. U težnji da izbegnu taj trošak Evenke su se predstavljale kao Jakuti, njihovi susedi. Živeći među njima postepeno su se asimilovali i sada većina Evenki govori jakutski.

U stadu irvasa


Evenke se nisu odvajkada bavile gajenjem irvasa, ali su im upravo irvasi omogućili da lutaju tundrom i da nasele hladnu jakutsku zemlju. Danas Olenjočki ulus ima preko 4.000 jelena.


Dok se vozimo u velikom kamionu marke „Kamaz“ ljuljamo se i poskakujemo na svakoj neravnini. Žene pevaju jakutske pesme. Na stanici bacaju uštipke na sneg pored kamiona da bi nam reka dozvolila da idemo dalje. Za Evenke su uštipci simbol sunca. Oni inače brižno čuvaju svoje obrede i običaje. Posle pet sati putovanja zimskim putem stižemo do uzgajivača irvasa i njihovog stada.


Stariji ljudi vrše nad nama obred očišćenja „čičipkan“ i prinose žrtvu ognju – bacaju u njega komadiće uštipaka. Tek posle tog obreda dozvoljeno je razgovarati sa gostima i pokazivati im okolinu.

„Naš posao je nezahvalan, novca gotovo da nema. Ceo život lutamo tundrom, ali drugčije već i ne možemo da živimo“, uzdiše crnomanjasti uzgajivač gladeći rukom irvasa. Ulazimo u šator gde čobani i njihove porodice spavaju na krznima. Odgajivači imaju solarne akumulatore i gotovo svaka porodica koristi savremene mobilne telefone, pa čak i ajfone, ali Evenke i dalje pripremaju jela na starim pećima „buržujkama“, a narodnu nošnju šiju i nose jer bez nje u tundri čovek ne može da se zagreje.

Učiteljica evenkijskog jezika


„Naš narodni govor se sačuvao zahvaljujući nomadskom načinu života uzgajivača irvasa. Male grupe Evenki su otišle daleko u tajgu i tamo su sačuvale svoj pravi melodični jezik“, priča učiteljica evenkijskog jezika Svetlana Stepanova. Ona već godinama predaje u olenjočkoj školi i pokušava da obnovi evenkijski jezik. „Moji roditelji su celog života lutali tajgom, a ja sam kao devojčica celo detinjstvo provela u stadu“, kaže Svetlana.

Deca mnogo vole njene časove. Ona im jezik predaje kroz igru.

„Sećam se kako sam u mladosti volela da jedem paroške mladog irvasa. Idem tako iz stada i polako ih grickam“, seća se Svetlana. „Evenke su miroljubiv narod, one vole irvasa i ne ubijaju više nego što je potrebno. Od irvasa jedu ili koriste sve, ništa ne ostane. Na primer, od kopita prave igračke. Moji roditelji su osnovali katedru evenkijskog jezika na Institutu za jezike i kulture naroda severoistoka ’Amosov’ u Jakutsku. I ja sam krenula njihovim stopama. Ceo život učim Evenke da govore maternji jezik.

Јулија Корчагина,
Руска реч



Izvor: Vostok