U gostima kod Evenki: Kako živi autohtoni narod Istočnog Sibira?

Evenke u Jakutiji navikavaju se na civilizaciju, lutaju tundrom sa irvasima i vraćaju se maternjem jeziku.

Iz Jakutska (8.310 km od Moskve) avion leti u Evenkijski nacionalni ulus samo par puta nedeljno. Meštani dolaze automobilima direktno na pistu da dočekaju svoje goste. Ovde se svi međusobno poznaju, a ako se pojavi neko nepoznat sva naselja će već kroz sat vremena znati za to, a kroz dva sata će on već biti pozvan u goste jer su ovdašnje Evenke gostoprimljiv narod.

Carstvo tundre i zime

Evenkijski nacionalni ulus je najveća teritorijalna jedinica u Jakutiji. Taj kraj uzgajivača irvasa nalazi se iznad polarnog kruga na severozapadu ove ruske republike.

U četiri naselja Evenkijskog ulusa usred tundre živi 4.000 ljudi. U Evenkiji još uvek nema javnih saobraćajnih usluga tako da se do udaljenih naselja ili Jakutska može stići samo putem koji je prohodan isključivo zimi, kada je temperatura ispod nule, i to terenskim vozilom ili kamionom „Kamaz“. Ovde zima traje gotovo cele godine. Samo u junu i julu je leto.

Visiting the Evenks

U evenkijsko naselje Olenjok iz Jakutska leti stari bučni avion An-24. Avionska karta može biti skuplja nego od Moskve do Jakutska, čija je prosečna cena oko 20.000 rubalja. Većina ovdašnjih žitelja godinama štedi za avionsku kartu.

Zašto Evenke koriste jakutski jezik?

U drvenim kućama naselja Olenjok i Harjalah živi oko 1.500 Evenki. U ovdašnjim prodavnicama namirnice su skupe. Uvozne jabuke i krompir koštaju skoro kao zlato. Glavne namirnice u kućama Evenki su riba i meso od irvasa. Ovde se to jede svakoga dana u raznim varijantama. U ulusu nema posla. Evenke žive od lova na irvase ili za novac ubijaju vukove.

Nema interneta niti postoji dobar domet za mobilne telefone, ali zato u Olenjoku postoji škola. Ona je u zgradi od kamena, i u njoj se nalaze patriotski centar, sala za bilijar i etnografski muzej, gde možete saznati mnogo toga o gajenju irvasa i o tunguskim plemenima, kako su se Evenke nazivale do 1931. godine.

Direktor muzeja Prokopij Savinov vodi ekskurzije i pokazuje nošnju i ukrase ovdašnjih šamana kojih na evenkijskoj zemlji više nema.

„Pre dolaska sovjetske vlasti 1935. godine Evenke su živele u velikoj zajednici i bavile su se uzgajanjem domaćih irvasa, lovom na divlje irvase i ribolovom“, priča Prokopij. „Godina sezonskih radova je počinjala u martu. Mi smo izgubili svoj jezik još kada su ovde došli kozaci u 17. veku. Oni su primoravali Evenke da za razgovor na maternjem jeziku plaćaju „jasak“, tj. porez u vidu samurovog krzna. U težnji da izbegnu taj trošak Evenke su se predstavljale kao Jakuti, njihovi susedi. Živeći među njima postepeno su se asimilovali i sada većina Evenki govori jakutski.

U stadu irvasa

Evenke se nisu odvajkada bavile gajenjem irvasa, ali su im upravo irvasi omogućili da lutaju tundrom i da nasele hladnu jakutsku zemlju. Danas Olenjočki ulus ima preko 4.000 jelena.

Dok se vozimo u velikom kamionu marke „Kamaz“ ljuljamo se i poskakujemo na svakoj neravnini. Žene pevaju jakutske pesme. Na stanici bacaju uštipke na sneg pored kamiona da bi nam reka dozvolila da idemo dalje. Za Evenke su uštipci simbol sunca. Oni inače brižno čuvaju svoje obrede i običaje. Posle pet sati putovanja zimskim putem stižemo do uzgajivača irvasa i njihovog stada.

Stariji ljudi vrše nad nama obred očišćenja „čičipkan“ i prinose žrtvu ognju – bacaju u njega komadiće uštipaka. Tek posle tog obreda dozvoljeno je razgovarati sa gostima i pokazivati im okolinu.

„Naš posao je nezahvalan, novca gotovo da nema. Ceo život lutamo tundrom, ali drugčije već i ne možemo da živimo“, uzdiše crnomanjasti uzgajivač gladeći rukom irvasa. Ulazimo u šator gde čobani i njihove porodice spavaju na krznima. Odgajivači imaju solarne akumulatore i gotovo svaka porodica koristi savremene mobilne telefone, pa čak i ajfone, ali Evenke i dalje pripremaju jela na starim pećima „buržujkama“, a narodnu nošnju šiju i nose jer bez nje u tundri čovek ne može da se zagreje.

Učiteljica evenkijskog jezika

„Naš narodni govor se sačuvao zahvaljujući nomadskom načinu života uzgajivača irvasa. Male grupe Evenki su otišle daleko u tajgu i tamo su sačuvale svoj pravi melodični jezik“, priča učiteljica evenkijskog jezika Svetlana Stepanova. Ona već godinama predaje u olenjočkoj školi i pokušava da obnovi evenkijski jezik. „Moji roditelji su celog života lutali tajgom, a ja sam kao devojčica celo detinjstvo provela u stadu“, kaže Svetlana.

Deca mnogo vole njene časove. Ona im jezik predaje kroz igru.

„Sećam se kako sam u mladosti volela da jedem paroške mladog irvasa. Idem tako iz stada i polako ih grickam“, seća se Svetlana. „Evenke su miroljubiv narod, one vole irvasa i ne ubijaju više nego što je potrebno. Od irvasa jedu ili koriste sve, ništa ne ostane. Na primer, od kopita prave igračke. Moji roditelji su osnovali katedru evenkijskog jezika na Institutu za jezike i kulture naroda severoistoka ’Amosov’ u Jakutsku. I ja sam krenula njihovim stopama. Ceo život učim Evenke da govore maternji jezik.

Јулија Корчагина,
Руска реч


Izvor: Vostok