Na starim fotografijama ljudi su gotovo uvek smrtno ozbiljni, kao da nose sav teret ovog sveta. Veoma su retke slike na kojima naši preci poziraju sa osmehom na licu.
Da li je to zato što nije bilo nikog da im kaže: „Ptičica!“ Ili je možda tadašnja loša higijena zuba bila uzrok njihove strogosti?
Nikolas Dživs, umetnik, pisac i predavač na Umetničkoj školi u Kembridžu smatra da su tome doprinela dva razloga.
Prvi je taj što su ljudi koji su se slikali morali da poziraju i po nekoliko minuta, te im je bilo teško da dugo zadrže osmeh.
Podsećanja radi, pioniru fotografije, Francuzu Niseforu Nijepsu, bilo je 1826. godine potrebno osam sati da bi ovekovečio „Pogled na Gra“ (Point de vue du Gras), koji se smatra prvom uspešnom trajnom fotografijom u istoriji.
I premda je 16 godina kasnije, njegov sunarodnik Luj Dager smanjio vreme snimanja na 15 minuta, i dalje je to bilo nedovoljno da bi se smešilo pred kamerom.
Drugi razlog je više društvene prirode. U to vreme, čovek koji se smejao asocirao je na glupaka. Smrknuta poza odavala je utisak ozbiljnosti i otmenosti, a nasmejan izraz lica bedastoće i neotesanosti.
„U to vreme u Evropi, važilo je pravilo da su jedine osobe koje se smeju, u umetnosti i životu, siromašni, bestidnici, pijanice, maloumnici i ulični zabavljači“, kaže Nikolas Dživs.
Celokupnu Dživsovu analizu o osmesima koje pamtimo sa čuvenih portreta možete pročitati ovde.
Izvor: Tanjug
Нема коментара:
Постави коментар