Oko 15.000 "mornara" - amatera načičkanih na više od 1.000 čamaca, povezanih traktorskih guma i samo jednom splavu plovilo je u subotu Drinom 40 kilometara - od Rogačice kod Bajine Bašte do Ljubovije.
Drinska regata postala je jedan od zaštitnih brendova Srbije, prava atrakcija za lokalno stanovništvo, ali i turiste iz drugih krajeva zemlje i inostranstva.
Od 2001. godine, kada je održana prva Drinska regata, sve više je učesnika u ovoj "ludoj" vožnji jednom od najlepših srpskih reka.
Razna plovila, od čamaca do guma, za nepunih osam sati prošla su put od Rogačice kod Bajine Bašte do Ljubovije. Napravljene su samo dve pauze - prva kod ušća Trešnjice u Drinu, gde su učesnici kolone plovila, duge četiri kilometra, pojeli 18 kazana čorbastog pasulja s kobasicom, a druga kod etno-sela Vrhopolje.
Lađevčani, Zvorničani, Šapčani, Užičani, Lozničani, Novosađani, Beograđani. Ma bilo ih je sa svih strana i svi su se, grleći pakete piva, sokova i mesa pripremljenog za roštilj, spuštali ka čamcima ukotvljenim u Rogačici.
Dolazile su čitave ekipe, jedna je "Ekipa na sve spremna", druga natpisom na majici je poručivala "Da se ne ljubimo"...
Dok je s razglasa treštala "Prazna čaša na mom stolu", prodavci šešira i majica "Drina je zakon" i "Drinska regata" spuštali su cene svojih proizvoda sa 600, na 500, na 400... do "ma, daj koliko daš".
Čamci nisu bili na prodaju, ali jesu za iznajmljivanje, naravno, ukoliko se izdvoji između 150 i 200 evra za ceo dan.
Malo po malo, učesnici su pristizali, ulazili u čamce, ubacivali pakete hrane i pića, a onda prasak - tri gusara iz Kraljeva hicem iz topa tradicionalno su označili početak regate.
Kolona je krenula...
Nije se odmaklo ni nekoliko metara od starta, a počela je muzika sa čamaca. Na jednom je bio trubački orkestar, zasvirali su "Marš na Drinu", na drugom zvučnici s kojih su dopirali najveći hitovi istočnjačkog melosa, na trećem manuelna sirena za uzbunjivanje. Neko je smatrao da je sirena odlična ideja u suprotstavljanju huku reke. Nije muzika, ali jeste dobar i glasan način da se pažnja skrene na nekolicinu momaka u čijem se čamcu nalazila.
Kako i dolikuje, muzika mora da bude ispraćena i ićem i pićem. Raspaljeni su roštilji, jagnjetina, ćevapi, kobasice šire neodoljiv miris. Nazdravljalo se, uglavnom, pivom, ali u pokojoj ruci nađe se i po "crni" i "žuti" sok, kao i flašica s vodom.
Za bezbednost učesnika bili su zaduženi policija, žandarmerija, ronioci, spasioci, služba Doma zdravlja, redari na kopnu, pa čak i helikopter. Svaki njegov prelet učesnici regate otpozdravljali su visokopodignutim limenkama piva, ređe sokom, a nikako vodom.
Kada je reč o veštini upravljanja, ako se računaju regataši s čamcima bez motora, bilo je manje i više uspešnih. Pojedini su vešto obilazili stene, dok su se drugi, poput automobila u luna parku, odbijali o druge "drinoplovce".
Žene, kojih je bilo barem četiri ili pet puta manje od muškaraca, nisu se libile da zaveslaju, niti su se dale zastrašiti pred bržim delovima reke.
Iako je jednakost vladala kada je reč o polu veslača, vrsti ispijenog piva i pojedenog mesa, kriterijumi nisu bili jednaki kada je reč o putnicima koji završe preko palube.
Povik "čovek u moru", u ovom slučaju u reci, doslovno je shvatan, pa su tako u čamce vraćani isključivo ljudi.
S druge strane, ispijene limenke, plastične flašice, usamljene papuče ostajale su da plutaju Drinom i da se nadaju da će ih struja dovesti do obale, dok su njihovi vlasnici gledali ka ušću sa rekom Trešnjicom.
Oni koji su poslušali savete medicinskih radnika da se tokom leta unosi što više tečnosti, pritisak svoje odluke posle nekog vremena osetili su na bešici, zbog čega su kapetani morali da pristaju uz najbliži žbun.
Lepšem polu ovaj izlet u prirodu malo je teže padao, jer su u potrazi za intimnijim toaletom morale da se probijaju kroz žbunje, ali to je cena parole "kada si u prirodi ponašaj se prirodno".
Na Drini novac nije igrao značajnu ulogu. On se nije mogao popiti niti pojesti. Socijalna interakcija zato se svela pre svega na robnu trgovinu - dva piva za plazmu i četiri šljive od kojih je jedna, zahvaljujući nespretnim šakama, završila u reci.
Dalo se primetiti i da je pređena kilometraža upravo obrnuta entuzijazmu mornara-amatera. Veselje, neuspešan pokušaj pevanja ili, gledano iz drugog ugla, uspešna demonstracija urlanja, polako se pretvarala u dremku i izležavanje nakon pređenih 10, 15 ili 20 kilometara.
Ko kaže da nije tačna ona stara izeka "reka smiruje".
Izvor: Mondo
Нема коментара:
Постави коментар