U Norveškoj ovaj osobenjački način života zamire.
Lofotska ostrva na dalekom severu Norveške oduvek su bila jedan zaseban svet. Ovaj niz goletnih rbina koji zadire u Norveško more iznad severnog polarnika svojom lančanom povezanošću podseća na nekakvo poluostrvo. Prema norveškom narodnom predanju, dugački lofotski gorski grebeni, koji liče na kičmene pršljenove, stecišta su trolova i valkira – devojaka koje poginule ratnike sprovode u Valhalu – dok su lofotski fjordovi dramatično poprište za neke od najveličanstvenijih vikinških saga.
Ovog blistavog letnjeg jutra drveni brodić lagano plovi preko staklastog prostranstva Zapadnog fjorda, a njegov trag mreška savršeni odraz okolnih planina. Kapetan, 69-godišnji Jan Bjern Kristiansen, brodi ovim vodama već preko 50 godina, od kojih poslednjih 40 u ovom istom, vremenskim prilikama izloženom plovilu. A ono, ni najmanje slučajno, nosi ime „Jan Bjern”. Ime mu pristaje jer ovaj čovek i njegov brod imaju mnogo toga zajedničkog: i jedan i drugi su žilavi, iskusni kitolovci, stoprocenti Norvežani – tvrdokorni, praktični, snažno građeni – i obojica nose ožiljke od dugotrajnog napornog rada na moru.
Tokom letnje sezone lova na kitove Kristiansen će svojim harpunom uloviti između 30 i 40 malih brazdastih kitova, istranžiraće ih na palubi i prodaće njihovo meso na dokovima lokalnim trgovcima morskim plodovima. Uprkos međunarodnoj zabrani komercijalnog lova na kitove, Norvežani poput Kristiansena uporno nastavljaju da love male brazdaste kitove – mada iz praktičnih razloga to čine samo u domaćim vodama.
Kristiansen je tokom pet decenija lova na kitove prošao kroz brojne oluje, kako one na moru tako i one na kopnu. Preturio je preko glave opasne godine ekoloških ratova kada su ekološke grupe potopile nekoliko kitolovačkih brodova. A preživeo je i užasavajući događaj kada je potpuno nenadano puklo eksplozivno punjenje njegovog harpuna, što mu je osakatilo levu ruku i umalo ga nije ubilo. Već sledeće sezone vratio se lovu na kitove.
Dok kormilari ka drevnom okupljalištu kitova, Kristiansen ne samo da uviđa da se njegova duga karijera bliži kraju već da isto tako zamire čitav jedan način života. Njegov imenjak je jedan od svega 20 brodova koliko ih je isplovilo u lov ove sezone, što se ne da porediti sa skoro 200 kitolovaca u norveškim severnim priobalnim vodama tokom poznih pedesetih godina prošlog veka kada je Kristiansen kao mlad mornar prvi put okusio život na kitolovcu.
Nije u pitanju oskudica kitova, pa čak ni zamršena politika koja se odnosi na lov na kitove to što gasi ovo zanimanje. U pitanju je nešto daleko prozaičnije i neumitnije: mladi Norvežani, čak i oni koji odrastaju na pomorskim uporištima kao što su Lofotska ostrva, ne žele da budu lovci na kitove. Niti žele da prkose olujnim zimama da bi mrežama lovili bakalare kao što su njihovi preci to činili vekovima. Umesto toga oni streme ka bezbednijim, kopnenim, dobro plaćenim poslovima u dalekim gradovima ili u priobalnoj naftnoj industriji, te stoga u talasima napuštaju svoje ostrvske zajednice.
Ima ironije u ovakvom razvoju događaja. Lofotska ostrva su tokom veoma dugog perioda privlačila mlade i ambiciozne ljude. Norveški romanopisac Johan Bojer je 1921. godine u svom romanu „Poslednji viking” opisao ovaj legendarni lanac ostrva kao „kopno u Severnom ledenom okeanu, zbog kojeg svi dečaci što žive duž obale maštaju o tome da ga jednog dana posete jer je to mesto gde se izvode podvizi, stiču bogatstva i gde se ribari utrkuju sa Smrću.”
Svake godine tokom nekoliko zlatonosnih meseci milioni atlantskih bakalara migriraju iz Barencovog mora na jug radi mresta među grebenima i u plićacima Lofotskih ostrva. Ribari se ovde okupljaju preko hiljadu godina da bi zaradili na obilju ribe. Uz činjenicu da su jedno od najbogatijih mesta za ribarenje na svetu, ova ostrva poseduju skoro savršenu klimu za sušenje ribe na otvorenom. Ovim dugotrajnim, visokohranljivim sušenim bakalarom, koji je tokom srednjeg veka postao najunosniji norveški proizvod, prehranjivali su se i vikinzi tokom svojih dugih putovanja.
Neizmerna bogatstva stečena na trgovini sušenim bakalarom i mogućnost da upravo takva zarada čeka bilo kog čoveka koji poseduje brod, hrabrost i malo sreće, primamili su na hiljade tragača za srećom. Na zrnastim fotografijama iz tridesetih godina prošlog veka vidi se da su lofotske luke krcate brodovljem. Savremeni industrijski kočari obavljaju posao mnogih brodova. Ta plovila, u vlasništvu velikih kompanija za trgovinu morskim plodovima, hvataju i prerađuju veliki procenat svog ulova. Mali porodični brodovi, koji prenose ulov do lokalnih trgovaca i održavaju lofotska sela u životu, postali su ugrožena vrsta.
Bakalara još uvek ima, još uvek pristiže u milionima primeraka i to je i dalje unosan posao. A kad stari ribar odluči da proda svoj udeo i da se penzioniše, kompanije koje trguju morskim plodovima otkupljuju njegovu kvotu za veliki novac. Čak se i sinovi ribara, koji žele da nastave porodični posao, mogu naći pred neprelaznom preprekom zbog cene broda i kvote, koja obično iznosi 750.000 dolara.
„Kad ste mojih godina, banke ne žele da vam pozajme tu količinu novca”, kaže 22-godišnji Od Helge Isaksen, koji je ipak odlučan da nastavi lofotsku tradiciju i postane ribar. Ovaj žitelj ostrva Rest, koji pripada blisko povezanoj zajednici smeštenoj u samom središtu lofotskog bakalarskog izobilja, probija se u ovom poslu na mučan način, tako što na brodiću peca bakalar udicama, što je umnogome nalik na ono što su njegovi vikinški preci činili pre hiljadu godina. Retka je takva posvećenost. Tokom poslednjih deset godina samo su Isaksen i još jedan mladić sa ostrva Rest izabrali ribolov kao profesiju.
„Ja sam savremeni viking”, kaže on u šali jedne jezivo hladne zimske večeri dok motorom navodi svoj brodić u luku posle dugog dana provedenog na moru. Vraćajući se satima posle povratka ostalih brodova, njegov brodić je natovaren do vrha stotinama kila bakalara. Jednom rukom usmerava brodić, drugom ažurira nalog na Fejsbuku na mobilnom telefonu, a iz ajpoda trešti muzika grupe „Blek Sabat”.
„Moji školski drugovi se čude tome što sam izabrao da budem ribar”, kaže Isaksen. „Ali su svakako impresionirani novcem koji zaradim.”
Na palubi „Jana Bjerna”, jednog od nekoliko preostalih kitolovaca koji i dalje love u vodama oko norveških Lofotskih ostrva, tranžiraju malog brazdastog kita pri bledoj svetlosti ponoćnog sunca.
Rizičan je posao u kojem zavisite od mora – zbog čega većina lofotske mladeži odbija da se bavi takvim poslom. Tridesetčetvorogodišnji Rajmond Nilsen redak je izuzetak jer je jedan od tek nekolicine ostrvskih mladića koji su se tokom poslednjih decenija opredelili za ribarenje.
Marius Hansen na znak lovca na kitove Jana Bjerna Kristiansena spušta u skladište veliki komad kitovog mesa. „Lov na kitove je moj život”, kaže Kristiansen, koji je 1958. godine počeo kao običan mornar. Za Hansena, studenta psihologije na Univerzitetu u Tromsu, ovo je letnji angažman.
Rajmond Nilsen i jegov otac Ejlert tranžiraju malog brazdastog kita na palubi „Nordfangsta” – što na norveškom znači ’norveški ulov’. Tokom sezone lova na kitove prosečno ulove od 20 do 30 malih brazdastih kitova. Zimi love bakalare.
Bogata prirodnim lepotama, a zahvaljujući uspešnim fabrikama za preradu i konzervisanje ribe, kao i području na kojem se okupljaju kitovi, Skrova se sve do 1980. godine dičila najvećim procentom milionera u celoj Norveškoj. Od tada su, osim jedne, sve fabrike zatvorene.
Na proslavi punoletstva na ostrvu Rest deca se igraju na večitom letnjem suncu – ali njihovi dani na ovom ostrvu imaju svoj rok: tinejdžeri moraju da se sele da bi pohađali oblasnu gimnaziju.
Stotine ribarskih plovila, koje je 1951. godine na Lofotska ostrva privuklo unosno zimsko prispeće bakalara, zakrčilo je luku u Heningsveru.
Danas se u pristaništu, blizu fabrike za preradu i konzervisanje ribe u Restu, vrše pripreme za istovar ulova mnogo manje ribarske flote. Industrijski kočari i velike kompanije koje trguju morskim plodovima istisnuli su iz ovog posla veliki broj porodičnih preduzetnika.
Sezonski radnici su, danonoćno radeći, na hiljade bakalara pripremili za sušenje na drvenim prečagama koje pokrivaju čitav hektar zemljišta na ostrvu Rest. Sušeni bakalar je najstariji norveški izvozni proizvod, još iz nordijskog doba.
Ruski turisti poziraju na pramcu replike vikinškog broda u Muzeju lofotskih vikinga na ostrvu Vestvogej.
Lokalnu omladinu više privlače poslovi u turizmu i naftnoj industriji od tradicionalnih načina izdržavanja vezanih za zemlju i more. Na ostrvu Rest jedan pusti tor svedoči o drugačijim vremenima.
Ispunjena snovima o filmskim studijama, 16-godišnja Aurora Elingsen uskoro će napustiti Skrovu i otići da pohađa oblasnu gimnaziju, što je prvi korak na putovanju koje će je verovatno odvesti daleko od roditelja i ostrvskih korena.
Izvor: National Geographic RS
Нема коментара:
Постави коментар