U dvorištu porodice Orbović u Prokuplju, pre oko tri meseca, sleteo je sivi soko, iznemogao od velike vrućine. Članovi porodice Orbović su mu ukazali pomoć i on se oporavio. Međutim, umesto da odleti, soko se nastanio u njihovom dvorištu i postao pravi kućni ljubimac.
Soko je sada veliki ljubimac porodice Orbović, a najmlađem članu Lazaru (3) najbolji drug. Svakodnevno ga hrane pilećim krilcima i čekaju trenutak kada će odleteti u prirodu.
Kuća sedmočlane porodice Orbovića se nalazi u samom Prokuplju, u blizini autobuske stanice. Kako kažu članovi porodice, na veoma "zgodnom" mestu za ostavljanje raznih životinja. Njihovo dvorište je prepuno životinja jer su svaku nahranili i prihvatili. Imaju nekoliko napuštenih pasa i mačaka, ali nikako nisu očekivali da se među njima nastani i sivi soko.
Zoran Orbović (56), kaže da su jednog vrelog popodneva, pre oko tri meseca, kada je temperatura prelazila 40 stepeni Celzijusovih, članovi porodice sedeli u dvorištu kada se sivi soko kroz guste orahove grane stropoštao nasred dvorišta. Svi su mu pritračali, kolabrirao je usled velike vrućine, iznemogao i verovatno u nekoj borbi povređen, zaključili su ukućani. Kljun mu je bio otvoren i potpuno suv. Pokušali su da mu poture činiju vode, ali on nije mogao da pije. Priskali su ga vodom, a zatim ga špricem u kljun napojili.
- Osvežio se, a onda smo mu ponudili hleb, međutim nije hteo da ga jede. Neko od članova porodice se dosetio i doneo iz kuće svežu pečenicu, isekli smo je na sitne komadiće, a onda je soko navalio da jede. Presrećni smo bili kada je počeo da jede - priča Zoran.
Tako je Zoran, sa sinovima, svaki dan hranio sokola a on se, iz dana u dan vidno oporavljao, ali nije mogao da leti. Po ceo dan bi stajao na jednoj orahovoj grani. Zoran ga je svakodnevno šetao i učio da leti.
- Stavim rukavicu na ruku, poturim mu ruku, a on stane na nju. Onda ga nosim po dvorištui i okolini. Učio sam ga da leti, on uzleti nekoliko metara pa padne. A onda sve iz početka - kaže Zoran.
Mesec dana, svaki dan je Zoran vežbao sa sokolom. Jednog dana ptica je uz pomoć vetra uzletels visoko i nestala iz Zoranovog vidika. Dva dana ga nije bilo, a onda se vratio na orahovu granu u dvorištu porodice Orbović.
- Čekali smo taj trenutak da se on potpuno oporavi i odleti tamo gde mu je mesto, u prirodu. Svi smo bili presrećni ali i tužni što nas je napustio. Navikli smo da, kada se probudimo prvo pogledamo kroz prozor i ugledamo njega na orahovoj grani. Tako smo i tog jutra pogledali, ali ga nije bilo - priča Zoran.
Svi su bili tužni,a najviše njegova supruga Slađana, koja je u dvorištu udomila na desetine pasa lutalica i mačaka, hranila, pojila i lečila ih. Plakala je što je soko otišao ali istovremeno je bila i srećna.
- Osećali smo prazninu, nedostajao nam je soko, ali smo rekli da je dobro što je otišao u prirodu, ustvari smo bili srećni. U našem dvorištu ima mesta za sve, i za ljude i za razne životnje. Niko nikoga ne dira niti ko od nekoga strahuje. Mačke spavaju sa psima. Soko stane na kućicu u kojoj je veliki pas, ili na sto a ispod stola dve mačke. Niko nikoga ne dira - priča Slađana.
Jednog jutra posle dva dana, soko se vratio na orahovu granu i nikada više nije napustio to dvorište.
Porodica kaže da je neverovatan prizor kada soko jede i priđe mu mačka. On smo mahne krilima i nastavi da jede, dok ga mačka posmatra.
Sivi soko se sada slobodno šeta po dvorištu, leti sa grane na granu. Orbovići ga svakodnevno hrane svežim pilećim krilcima, jednim za doručak i jednim za večeru. Krilce mu spuste na sto, nasred dvorišta, a on sleti i tu ga pojede. Ptica se potpuno pripitomila, pa joj bez problema prilazi i namlađi član porodice, trogodišnji Lazar.
- On je moj najbolji drug, volim ga, volim ga do Boga - šireći ruke, kaže novinarima mali Lazar.
Domaćin Zoran Orbović kaže da želi da soko odleti u prirodu, ali smatra da još nije sposoban za duge letove. Inače, sivi soko je, kao retkost, zaštićena vrsta. Radi se o ptici grabljivici koja je najbrža vrsta među pticama i ostalim organizmima na zemlji.
Izvor: Beta
Нема коментара:
Постави коментар