Neki su iz čupkali, drugi negovali, treći su njima ulepšavali ratničke odore a bilo je i onih koji su ih se panično plašili. Odnos prema stidnim dlačicama menjao se vremenom i podlegao raznim trendovima.
I stidne dlačice se mogu brijati, šišati, plesti, farbati... Može im se dodati i po neki umetak, kako bi opšti utisak bio bolji.
Njima se može izraziti i pogled na svet, mogu se poslati političke poruke, signali ugnjetavanja kao i simboli svih mogućih vrsta sloboda. Njih možemo sakrivati kao i pokazivati – bilo samo odabranim osobama u posebnim trenucima, bilo otvoreno, na plažama i javnim kupalištima.
U Japanu znak ženstvenosti
One, stidne dlačice bile su i ostale izuzetno važan deo našeg telesnog izraza, a naš odnos prema njima menjao se kroz stoljeća i različite kulture. Koliko te različitosti i danas postoje pokazuju mnogobrojni primeri.
Dok su recimo stidne dlačice u nekim kulturama Afrike i Okeanije i danas simbol plodnosti, a u Japanu znak izuzetne ženstvenosti, one su na području (današnje) Evrope i Severne Amerike često znak nehigijene pa čak i nekulture i necivilizovanosti.
Tako na primer u gotovo ni jednom pornografskom filmu snimljenom proteklih godina u ovim zemljama, nećete ugledati ni jednu glumicu ili glumca koji oko polnih organa nisu u potpunosti obrijani.
Međutim, da ova moda i navika stalnog brijanja i depiliranja može imati čak i za „prave“ glumce nezgodne posledice, svedoči na primer slučaj Kejt Vinslet.
Ona je, kako je sama izjavila, tokom snimanja filma „Žena kojoj sam čitao“, morala na tzv. intimnom delu tela nositi – periku.
Usled čestog depiliranja, navodno joj stidne dlačice više nisu ni mogle porasti do željene dužine i gustine, tipične za ženu pedesetih godina prošlog veka.
Nervni slom zbog dlačica
Međutim, perike su se na ovim delovima tela nosile već i ranije. Po prvi put se spominju u nekim istorijskim zapisima iz Engleske, iz ranog 17. veka gdje su bile vrlo popularne među prostitutkama.
Slikarstvo (barem ono klasično) ih međutim nikada nije naročito cenilo. To se najbolje vidi na primerima potpuno obrijanih renesansnih Venera i Afrodita.
A to je pak imalo za posledicu da je jedan od najvećih istoričara umetnosti 19. veka, Džon Ruskin, prve bračne noći navodno doživio nervni slom kada je pored sebe ugledao ženu koja je, gle čuda, oko polnog organa imala dlačice poput njegovih.
Susrete s nagim ženskim telom, veliki Ruskin je do tog trenutka imao jedino ispred platna velikih majstora, koji su ga, kao što smo rekli, prikazali u „idealizovanom izdanju“.
Ovaj prizor ga je navodno toliko uzrujao da je pobegao glavom bez obzira i bez i najmanje želje za povratkom u bračno gnezdo. Brak je tako nakon nekoliko dana anuliran a Ruskin, traumatizovan ovim iskustvom se više nikada nije ženio.
Simbol animalnosti i seksualnosti
Međutim,
istorija poznaje i sasvim drugačije primere. Tako je veliki pesnik, Lord Bajron
bio pravi ljubitelj ženske kose ali i stidnih dlačica.
U njegovoj ostavštini, u gomili pisama koje je dobijao od svojih prijateljica i koja se i dan danas čuvaju u arhivima poznatih muzeja, mogu se naći upravo one – male, kovrdžave dlačice svih boja i nijansi.
Neke kulture, na primer, severnoameričkih indijanaca, otišle su po ovom pitanju još mnogo dalje od pesnika.
Indijanci su doduše smatrali da je svaka i najmanja dlaka na telu stigla greškom pa su ih uklanjali neumorno ih čupkajući golim prstima.
One su za njih bile znak animalnosti, nešto čemu je mesto na životinjskom a nikako na ljudskom telu.
Smatrajući upravo ženske stidne dlačice simbolom animalnosti i seksualnosti, Indijanci plemena Dakota, su ih koristili u svrhu zastrašivanja neprijatelja i to tako što su svoju (ratničku) odeću ukrašavali dlačicama koje su počupkali svojim suprugama i, navodno, sestrama.
Novi trend u dugoj istoriji
Danas ovakvih običaja više nema a dlakavost je omraženija kao retko kada – čak i na telima muškaraca.
Trend koji je započet u Sjedinjenim Američkim Državama, podstaknut čitavom industrijom raznih brijača, lasera za trajno uklanjanje dlaka svih vrsta, aparata za depilacije, krema, voskova - zahvatio je kako se čini i Evropu.
Dlakave noge, ruke, područje ispod pazuha, ali i dlakavost na intimnijem delu tela u međuvremenu je na jednako dobrom glasu kao i loš zadah iz usta ili miris znoja.
A oni ili one – pre svega pripadnici mlađe generacije ukoliko se ipak ne odluče za varijantu „sve ili ništa“, mogu se na primer odlučiti i za posetu specijalizovanom kozmetičaru.
On vam na intimnom delu tela može napraviti neku od trenutno vrlo modernih „frizura“ tipa Bermuda, Hollywood ili pak Grand Canyon…
Prema mišljenju mnogih ovaj trend je povratak u vreme pre feminističkog pokreta, kada je svaka intervencija na ženskom telu bila ravna smrtnom grehu.
Ipak, s druge strane, sama činjenica da se trenutno u Nemačkoj čak sedam naučnih projekata bavi upravo ovom temom, govori da je očigledno reč ne samo o nekom površnom, estetskom trendu, već o novom razdoblju u dugačkoj istoriji ulepšavanja područja oko polnih organa uopšte.
Izvor: B92
Нема коментара:
Постави коментар