Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?
Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline. One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.
Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta. Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.
Dok šetate, cveće vam se upliće oko nogu. Obronci su ljubičasti od žalfije i ružičasti od slatke deteline, i to bez hemijskih sredstava i veštačkog đubriva, koje ovi siromašni seljaci ne mogu da priušte, a uzgred i nemaju u njih poverenja. Žutilovke, jedna vrsta krupnijeg ljutića, niču na vlažnom tlu poput minijaturnih japanskih svetiljki. Mali jarkonarandžasti cvetovi runjike rastu izmešani sa kiselicom i orhidejama, zvončićima i žutim petlovim krestama. Pred vama iskrsavaju i beže zečevi. Na nekim mestima trava je grubo zgnječena i razmaknuta – tu su prošli medvedi u potrazi za mravinjacima i pečurkama.
Ukoliko idete u društvu Atile Šariga – snažnog i rečitog tridesetogodišnjeg seljaka iz Đimeša u Transilvaniji, to iskustvo se produbljuje. Šarig povremeno promrmlja: „Aha”, i zastane da bi iz trave uzbrao lekovitu biljku: kiselicu, zevalicu, gorčicu, majoran, majčinu dušicu, livadsku žalfiju, a koje će sve sušiti u svojoj kući ili ambaru, da bi od njih tokom zime pravio čajeve. „Jasno mi je da svojim radom oblikujem ovaj krajolik”, kaže.
Etnoekolozi Žolt Molnar i Danijel Babaji otkrili su da svi žitelji Đimeša stariji od 20 godina mogu da prepoznaju i imenuju u proseku preko 120 vrsti bilja. Čak i mala deca prepoznaju 45 do 50 odsto vrsta. „To je zbog toga jer još uvek zavise od biomase”, kaže Molnar. Ljudi neguju ovaj svet uglavnom bez učešća mehanizacije jer su obronci suviše strmi, tako da su vremenom naučili gde šta uspeva. Molnar naglašava da nigde drugde ljudi ne poseduju tako veliki broj odrednica za staništa u svom lokalnom govoru: senovito, vlažno, šumovito, mahovinasto itd. „Svugde na svetu prosečno postoji od 25 do 40 ovakvih odrednica”, kaže. „Na jednom mestu je otkriveno maksimalnih 100. Ovde u Đimešu ima ih najmanje 148.”
Svaki član porodice u Transilvaniji ima svoju ulogu na seoskom imanju. Osmogodišnja Anuca, iz sela Bogdan Voda na severu zemlje, pomaže oko krava i ovaca.
Čitava porodica Borka iz Breba dovršava plašćenje stoga sena, jednog od 40 stogova koliko ih uplaste svakog leta.
Porodica Borka odmara se posle radnog dana koji je počeo u ranim jutarnjim satima. George (u beloj košulji) i Anuca Borka (takođe u belom) venčali su se u julu 1995. godine, baš usred sezone kosidbe, tako da su imali kratak medeni mesec. „Već nedelju dana posle venčanja plastili smo seno”, žalostivo kaže Anuca. Ova fotografija snimljena je u Maramurešu, rumunskom govornom području na severu Transilvanije.
Šezdesettrogodišnjem Mihaju Cipljau na njegovoj livadi pomažu komšije iz Fereštija u prevrtanju i sušenju sena. U poslu se zajednički učestvuje mada svaka livada ima svog vlasnika i brižljivo označene međe. Vile od leskovog drveta, koje su neretko uglačane od dugogodišnje upotrebe, generacijski se nasleđuju.
Nekada je više ovaca boravilo na visokim planinskim pašnjacima, dok danas sve veći broj stada zauzima poljane oko sela. Pojedini čobani tvrde da su ovce sa nizijskih livada manje lepe jer su valjda slabije izložene kišama koje sa njih spiraju nečistoću.
Sedamnaestogodišnje rođake Auca i Magdalena Mesaroš kreću na jedno venčanje u Šugatagu, u Maramurešu.
Majke i bake, poput Marije Pop iz Korneštija, sede kući i upredaju vunu, a svake godine potroše stotine sati rada na izradu tradicionalne vezene nošnje za članove svoje porodice.
Sedamdesetogodišnja Anuca Višovan iz Breba održava vatru ispod komšijskog rakijskog kotla, u kojem se pravi palinka, rakija od šljive, jabuke ili kruške, čije ime jednostavno znači „destilovani alkohol”. Svaki posetilac dobija čašicu ovog ukusnog žestokog pića. „Kad ujutro prvo popijete čašicu palinke”, kaže Lorinc Opriš, vlasnik mlina u Serbiju, „znate da će to biti valjan dan.”
U kući svojih roditelja u Budeštiju, 24-godišnja Iljana Borodi čuva svog devetomesečnog sina Joana, dok se njena trogodišnja kćerka Marioara sama zabavlja. Stariji članovi porodice često ostaju u starim drvenim kućama, gde su zidovi okrečeni cvetnim dezenima. Mlađi ljudi obično žive u susednim, savremenim kućama od cigle i betona, koje je lakše ugrejati i očistiti.
U Serbiju, u Maramurešu, čista, sveža rečna voda kulja u tradicionalnu drvenu napravu za pranje veša, gde se nakon deset minuta mlaćenja smatra da su prostirke čistije nego da su prane na bilo koji drugi način. Za oko tri dolara možete da iznajmite na korišćenje ovu napravu za pranje, koja je najtraženija kad se uoči Božića ili Uskrsa sprema pokućstvo.
Kukuruz mora da se okruni pre nego što se da stoci. Jonu Petriku i njegovoj ženi Mariji Vraži, koji žive u Brebu, pomaže sedmogodišnja Adrijana Cancaš, kćerka njihovih komšija. I život porodice, kao i život sela u Transilvaniji zavise u velikoj meri od rada domaćih životinja.
Jesenje kuvanje pekmeza od šljiva obično je muški posao. Da pekmez ne bi zagoreo, potrebno ga je osam do deset sati neprestano mešati. Ovaj deda iz Serbija nosi tradicionalni mali šešir iz Maramureša. U Bukureštu bi verovatno svako sa ovakvim šeširom bio ismejan.
Marija Kovači kleči uz mrtvački kovčeg svog muža u dvorištu njihove kuće u Stremturi.
Irinu Večijunku (sasvim desno) teše na sahrani njenog muža Štefana, koji je umro u junu 2012. godine. Nijedan pogreb u Transilvaniji ne okončava se a da sveštenik ne upozori na užasnu sudbinu koja čeka one koji nisu vodili uzoran život.
Na jednom obronku u okolini Breba stogovi lucerke stoje poput stražara. Transilvanske tradicije zadiru bar hiljadu godina u prošlost. Seoski način života nastaviće se samo ukoliko ga budu čuvali i negovali sami seljani i ukoliko Rumunija i Evropska unija budu smatrale da ga vredi održavati.
Izvor: National Geographic RS
Нема коментара:
Постави коментар