Tajne duhovnog sveta Maja

Drevne Maje verovale su da Čaak, bog kiše, obitava u pećinama i prirodnim bunarima zvanim senote. Današnji majanski zemljoradnici u meksičkoj sušnoj pokrajini Jukatan i dalje se mole Čaaku da im podari kišu. Istovremeno senote arheolozima pružaju novi uvid u tajnovita, sveta mesta iz doba drevnih Maja.

Na obodu malog kukuruzišta nadomak ruševina majanskog grada Čičen Ice, u oskudnoj senci jednog tropskog drveta, glas višestruko odjekuje iz bunara. „Lo vi! Lo vi!”, čuje se eho. („Video sam! Video sam!”) „Si, es verdad!” („Da, istina je!”)

Nagnut preko ivice bunara, podvodni arheolog Gviljermo de Anda mora da se uveri u ono što je mesecima žudeo da čuje. „Šta je istina, Arturo?”  A njegov kolega, arheolog Arturo Montero, koji visi na užetu pri dnu bunara, ponovo viče: „Svetlo u zenitu! Zaista je tako! Siđi da vidiš!” Giljermo urla od sreće.

Ono što je De Anda napeto iščekivao da njegov prijatelj Montero utvrdi jeste da li je voda na dnu ovog neuglednog prirodnog bunara, senote, nekada starim Majama služila kao sveti sunčani časovnik i kontrolni merač kalendara za dva određena dana u godini, 23. maj i 19. jul, kada je sunce u zenitu. U tim trenucima, sunce je vertikalno iznad glave i nema nikakve senke. Zbog činjenice da se ovaj senote nalazi tačno severozapadno od glavnog stepeništa El Kastilja, čuvene glavne piramide u Čičen Ici, a istovremeno unutar granica tog tajanstvenog grada, pitanje koje je De Anda doviknuo kolegi posebno je zanimljivo.

Da li su pre mnogo vekova sveštenici Maja čekali isti taj trenutak u ovom istom bunaru da bi zabeležili i ispravili svoje proračune uglova sunčevih zraka u zenitu, što je moguće samo u tropskom pojasu? Da li su ovamo zabrinuti dolazili u doba suše da ponude žrtve bogovima ili u doba izobilja da se zahvale za dobru žetvu? Da li su verovali da se ovde spajanjem sunca i blagorodne vode  stvara život? Na ova i slična pitanja u vezi sa odnosom Maja prema bogovima, njihovim svetim gradom i njihovim izuzetno preciznim kalendarom dvojica arheologa traže odgovore.

De Anda, poznat kao vrlo vešt podvodni arheolog, samo je povremeno imao priliku da istražuje Holtunski senote, i to uz vrlo mala novčana sredstva. Montero je istraživač sa Univerziteta u Tepejaku i boravio je u bunaru o svom ličnom trošku. Zatekao se 23. maja u obližnjem gradu Meridi, gde je držao seminar iz arheoastronomije na Jukatanskom univerzitetu, na kojem takođe predaje De Anda. Danas, dan posle zenita, konačno su obojica krenula ka Holtunskom senoteu. Početak je bio loš – pukla im je guma i ostali su bez goriva, uz razne druge poteškoće kod samog bunara, a sunce se neumoljivo bližilo svom položaju tik do zenita. Ostalo im je svega nekoliko minuta, pa su Montero i Dante Garsija Sedano, apsolvent arheologije, brže-bolje obukli ronilačka odela i vezali se konopcima, a grupa lokalnih majanskih zemljoradnika pomogla im je da se spuste u bunar.

Sada Montero dovikuje i kliče, dok seljaci prvo spuštaju gumeni čamac u bunar, a zatim i mene. De Anda, obliven znojem pod vrelim jukatanskim suncem, s teškom mukom oblači gumirano ronilačko odelo. Konačno i njega spuštaju 20 metara u dubinu bunara, pa smo nas četvorica skoro sasvim izvesno prvi ljudi koji posle nekoliko vekova opet posmatraju putanju boga Sunca preko ove vode.

Ispod uzanog grla senotea zidovi se naglo šire u obliku ogromne kupole, nalik na katedralu, samo što se vide koreni drveća koji se kroz stenje propinju ka vodi. Svetlost dopire kroz mali otvor – pravougaonog oblika, verovatno da bi odražavao majansku predstavu o četvorougaonom kosmosu – zrak sunca pleše poput vatrenih iskri preko sitnih nabora okolnih stalaktita. Ivica vode kao da se zapali kad je dotakne svetlost, a inače tamna voda ispod površine najednom postane prozirna i tirkiznoplava. Sunčevi zraci su toliko blizu vertikale da Montero sada zna da je juče, u trenutku zenita, stub svetlosti padao direktno na vodu. Ne morate biti Maja da biste bili zadivljeni.

Ronilac istražuje senote nedaleko od majanskih ruševina u Tulumu.

U tematskom parku Škaret južno od Kankuna mitski majanski gospodar smrti hoda među turistima uoči spektakularne rekonstrukcije drevnog hodočašća. Ova predstava se održava svake godine – uključujući putovanje kanuima – u čast boginje plodnosti Iščel. Ovakve veze sa prošlošću dovode turiste iz čitavog Meksika i drugih zemalja na Jukatan.

Dečaci iz sela Jašuna rashlađuju se u senoti, prirodnom krečnjačkom bunaru. Pomoću merdevina dugih 20 metara izlaze iz vode posle kupanja. Statua je delo lokalnog umetnika i predstavlja jednog od nestašnih zloduha iz majanskog folklora. Seljani su je postavili zbog turista koji ovamo ponekad svraćaju tokom posete arheološkim lokalitetima.

Piramida visoka 30 metara i platforma ukrašena glavom pernate zmije svedoče o davnoj slavi Čičen Ice, danas popularne turističke atrakcije. Ovaj nekada moćan grad izgrađen je u IX veku i verovatno je uklopljen sa položajima četiri svete senote i kretanjem Sunca.

Prizivajući kišu u selu Jašuna, šaman kleči i moli se za četvorougaonim oltarom koji simbolizuje četvorougaoni oblik majanskog svemira. Tokom ovog vekovnog obreda muškarci kruže sa ponudama u hrani, dok dečaci čuče i imitiraju kreketanje žaba kad pada kiša.

Arheolog Gviljermo de Anda spušta se u Holtunski senote 19. jula, nekoliko minuta pre nego što se sunce popne direktno iznad glava. U tom trenutku, dvaput godišnje, svetlost pada vertikalno u vodu. De Anda smatra da su drevne Maje na površini imali građevinu koja je na isti način hvatala sunčeve zrake.

Roneći iznad platoa sa obrednim ponudama u Holtunskoj senoti, Gviljermo de Anda ispituje gomilu ljudskih kostiju. „Ovde je reč o milimetrima”, kaže fotograf Pol Niklen. „Vi ste iznad ostataka koji nisu pomerani vekovima. Morate biti besprekorno vešt ronilac.”

Osvetljavajući svoje otkriće, Gviljermo de Anda ponosno pokazuje jedini poznat sakbe, svetu stazu, unutar pećine. Kod kamenog stuba staza skreće levo ka svetlucavom bazenu u senoteu. Drevne Maje su verovale da se tuda ide u podzemni svet, usputnu stanicu na putu do neba.

Turistkinja roni na dah u senoti Las Kalaveras –„Lobanje” – u blizini Tuluma. Lokalne Maje su se odavde snabdevale pijaćom vodom do pre 30 godina, kad su ronioci otkrili kosti. Arheolozi su utvrdili da se u iskonskoj tami ove duboke bunarske vode nalaze ostaci stotinak ljudi.

U nekada svetim vodama senotea Karla i Džastin Petraitis poziraju fotografu posle ceremonije venčanja prožete motivima Maja i Nju ejdž filozofije. Venčanje je simbolično jer su oni već sklopili brak kod kuće u Tenesiju. Svake godine se organizuje na desetine ovakvih ceremonija.

Raštrkani otisci šaka, neki dečji, obeležavaju zidove tik uz senku koju baca Dante Garsija Sedano, pomoćnik Gviljerma de Ande. Ova pećina je verovatno bila ritualno mesto, kao i četiri senotea u kojima su Maje ostavile još otisaka, ljudskih kostiju i raznih keramičkih predmeta.


Izvor: National Geographic RS