Drevne
Maje verovale su da Čaak, bog kiše, obitava u pećinama i prirodnim bunarima zvanim senote. Današnji majanski zemljoradnici u meksičkoj sušnoj pokrajini Jukatan i dalje se mole Čaaku da im podari kišu. Istovremeno senote arheolozima pružaju novi uvid u tajnovita, sveta mesta iz doba drevnih Maja.
Na obodu malog kukuruzišta nadomak ruševina majanskog grada Čičen
Ice, u oskudnoj senci jednog tropskog drveta, glas višestruko odjekuje
iz bunara. „Lo vi! Lo vi!”, čuje se eho. („Video sam! Video sam!”) „Si,
es verdad!” („Da, istina je!”)
Nagnut preko ivice bunara, podvodni arheolog Gviljermo de Anda mora
da se uveri u ono što je mesecima žudeo da čuje. „Šta je istina,
Arturo?” A njegov kolega, arheolog Arturo Montero, koji visi na užetu
pri dnu bunara, ponovo viče: „Svetlo u zenitu! Zaista je tako! Siđi da
vidiš!” Giljermo urla od sreće.
Ono što je De Anda napeto iščekivao da njegov prijatelj Montero
utvrdi jeste da li je voda na dnu ovog neuglednog prirodnog bunara,
senote, nekada starim Majama služila kao sveti sunčani časovnik i
kontrolni merač kalendara za dva određena dana u godini, 23. maj i 19.
jul, kada je sunce u zenitu. U tim trenucima, sunce je vertikalno iznad
glave i nema nikakve senke. Zbog činjenice da se ovaj senote nalazi
tačno severozapadno od glavnog stepeništa El Kastilja, čuvene glavne
piramide u Čičen Ici, a istovremeno unutar granica tog tajanstvenog
grada, pitanje koje je De Anda doviknuo kolegi posebno je zanimljivo.
Da li su pre mnogo vekova sveštenici Maja čekali isti taj trenutak u
ovom istom bunaru da bi zabeležili i ispravili svoje proračune uglova
sunčevih zraka u zenitu, što je moguće samo u tropskom pojasu? Da li su
ovamo zabrinuti dolazili u doba suše da ponude žrtve bogovima ili u doba
izobilja da se zahvale za dobru žetvu? Da li su verovali da se ovde
spajanjem sunca i blagorodne vode stvara život? Na ova i slična pitanja
u vezi sa odnosom Maja prema bogovima, njihovim svetim gradom i
njihovim izuzetno preciznim kalendarom dvojica arheologa traže odgovore.
De Anda, poznat kao vrlo vešt podvodni arheolog, samo je povremeno
imao priliku da istražuje Holtunski senote, i to uz vrlo mala novčana
sredstva. Montero je istraživač sa Univerziteta u Tepejaku i boravio je u
bunaru o svom ličnom trošku. Zatekao se 23. maja u obližnjem gradu
Meridi, gde je držao seminar iz arheoastronomije na Jukatanskom
univerzitetu, na kojem takođe predaje De Anda. Danas, dan posle zenita,
konačno su obojica krenula ka Holtunskom senoteu. Početak je bio loš –
pukla im je guma i ostali su bez goriva, uz razne druge poteškoće kod
samog bunara, a sunce se neumoljivo bližilo svom položaju tik do zenita.
Ostalo im je svega nekoliko minuta, pa su Montero i Dante Garsija
Sedano, apsolvent arheologije, brže-bolje obukli ronilačka odela i
vezali se konopcima, a grupa lokalnih majanskih zemljoradnika pomogla im
je da se spuste u bunar.
Sada Montero dovikuje i kliče, dok seljaci prvo spuštaju gumeni čamac
u bunar, a zatim i mene. De Anda, obliven znojem pod vrelim jukatanskim
suncem, s teškom mukom oblači gumirano ronilačko odelo. Konačno i njega
spuštaju 20 metara u dubinu bunara, pa smo nas četvorica skoro sasvim
izvesno prvi ljudi koji posle nekoliko vekova opet posmatraju putanju
boga Sunca preko ove vode.
Ispod uzanog grla senotea zidovi se naglo šire u obliku ogromne
kupole, nalik na katedralu, samo što se vide koreni drveća koji se kroz
stenje propinju ka vodi. Svetlost dopire kroz mali otvor – pravougaonog
oblika, verovatno da bi odražavao majansku predstavu o četvorougaonom
kosmosu – zrak sunca pleše poput vatrenih iskri preko sitnih nabora
okolnih stalaktita. Ivica vode kao da se zapali kad je dotakne svetlost,
a inače tamna voda ispod površine najednom postane prozirna i
tirkiznoplava. Sunčevi zraci su toliko blizu vertikale da Montero sada
zna da je juče, u trenutku zenita, stub svetlosti padao direktno na
vodu. Ne morate biti Maja da biste bili zadivljeni.
Ronilac istražuje senote nedaleko od majanskih ruševina u Tulumu.
U tematskom parku Škaret južno od Kankuna mitski majanski gospodar smrti
hoda među turistima uoči spektakularne rekonstrukcije drevnog
hodočašća. Ova predstava se održava svake godine – uključujući putovanje
kanuima – u čast boginje plodnosti Iščel. Ovakve veze sa prošlošću
dovode turiste iz čitavog Meksika i drugih zemalja na Jukatan.
Dečaci iz sela Jašuna rashlađuju se u senoti, prirodnom krečnjačkom
bunaru. Pomoću merdevina dugih 20 metara izlaze iz vode posle kupanja.
Statua je delo lokalnog umetnika i predstavlja jednog od nestašnih
zloduha iz majanskog folklora. Seljani su je postavili zbog turista koji
ovamo ponekad svraćaju tokom posete arheološkim lokalitetima.
Piramida visoka 30 metara i platforma ukrašena glavom pernate zmije
svedoče o davnoj slavi Čičen Ice, danas popularne turističke atrakcije.
Ovaj nekada moćan grad izgrađen je u IX veku i verovatno je uklopljen sa
položajima četiri svete senote i kretanjem Sunca.
Prizivajući kišu u selu Jašuna, šaman kleči i moli se za četvorougaonim
oltarom koji simbolizuje četvorougaoni oblik majanskog svemira. Tokom
ovog vekovnog obreda muškarci kruže sa ponudama u hrani, dok dečaci čuče
i imitiraju kreketanje žaba kad pada kiša.
Arheolog Gviljermo de Anda spušta se u Holtunski senote 19. jula,
nekoliko minuta pre nego što se sunce popne direktno iznad glava. U tom
trenutku, dvaput godišnje, svetlost pada vertikalno u vodu. De Anda
smatra da su drevne Maje na površini imali građevinu koja je na isti
način hvatala sunčeve zrake.
Roneći iznad platoa sa obrednim ponudama u Holtunskoj senoti, Gviljermo
de Anda ispituje gomilu ljudskih kostiju. „Ovde je reč o milimetrima”,
kaže fotograf Pol Niklen. „Vi ste iznad ostataka koji nisu pomerani
vekovima. Morate biti besprekorno vešt ronilac.”
Osvetljavajući svoje otkriće, Gviljermo de Anda ponosno pokazuje jedini
poznat sakbe, svetu stazu, unutar pećine. Kod kamenog stuba staza skreće
levo ka svetlucavom bazenu u senoteu. Drevne Maje su verovale da se
tuda ide u podzemni svet, usputnu stanicu na putu do neba.
Turistkinja roni na dah u senoti Las Kalaveras –„Lobanje” – u blizini
Tuluma. Lokalne Maje su se odavde snabdevale pijaćom vodom do pre 30
godina, kad su ronioci otkrili kosti. Arheolozi su utvrdili da se u
iskonskoj tami ove duboke bunarske vode nalaze ostaci stotinak ljudi.
U nekada svetim vodama senotea Karla i Džastin Petraitis poziraju
fotografu posle ceremonije venčanja prožete motivima Maja i Nju ejdž
filozofije. Venčanje je simbolično jer su oni već sklopili brak kod kuće
u Tenesiju. Svake godine se organizuje na desetine ovakvih ceremonija.
Raštrkani otisci šaka, neki dečji, obeležavaju zidove tik uz senku koju
baca Dante Garsija Sedano, pomoćnik Gviljerma de Ande. Ova pećina je
verovatno bila ritualno mesto, kao i četiri senotea u kojima su Maje
ostavile još otisaka, ljudskih kostiju i raznih keramičkih predmeta.
Izvor: National Geographic RS