Život u morskim dubinama je moguć, bar na kratko - šta nas sprečava da stvorimo podvodna naselja koja bi pomogla rešenju prenaseljenosti Zemlje, a mogla bi da posluže i kao skloništa u slučaju katastrofa.
Podvodna istraživanja Žaka Kustoa još su šezdesetih godina prošlog veka zaokupila pažnju javnosti, a stalno unapređenje podvodnih alatki za istraživanja decenijama rasplamsavaju maštu, piše Bi-Bi-Si (BBC).
Jan Koblik je 1986. godine na Floridi, SAD, otvorio podvodni hotel - "Jules'' Undersea Lodge" - koji se nalazi devet metara ispod nivoa okeana. Gosti moraju da rone do svojih soba. Za noćenje koje košta 675 dolara, taj hotel nudi sve - od edukacije o podvodnom svetu, preko vežbaonica, do podvodnih venčanja.
Koblik je sa saradnicima vlasnik još jednog podvodnog naselja - "Marine Lab" - koji kao istraživačku i bazu za treninge koriste američka mornarica i NASA.
Naučnici su započeli seriju ozbiljnih debata o mogućnosti naseljavanja podvodnog prostora.
Koblik ističe da već postoji tehnologija za formiranje podvodnih kolonija u kojima bi moglo biti smešteno do 100 ljudi.
"Ne postoje tehnološke prepreke. Ko ima potrebu i novac, može danas da napravi takvu koloniju", ističe.
Ključno pitanje vezano za ovakve naseobine je, jasno, pitanje bezbednosti. Ljudi koji rukovode postojećim podvodnim "kolonijama" uvereni su da je život u njima bezbedan, uz stalno praćenje sistema za održavanje života - sastava vazduha, temperature i vlažnosti - sa površine.
"Podvodna naselja" bi, kako navodi BBC, te podatke mogla da prikupljaju koristeći satelite.
Izazov zasad predstavlja nezavisno prikupljanje energije, a održivo rešenje moglo bi da bude korišćenje snage talasa ili postavljanje solarnih ploča na površinu vode.
Izgradnja većih naselja sa višestrukim modulima načinjenim od čelika, stakla i specijalnog cementa bilo bi jednostavnije nego stvaranje "džinovskog mehura".
Povezane male strukturne celine mogle bi biti izgrađene za onoliko ljudi koliko poželite.
Kad je reč o dubini, verovatno ni ne želimo izgradnju na mestima dubljim od 300 metara, jer bi pritisak na takvim dubinama zahtevao veoma debele zidove i duge periode dekompresije za one koji se vraćaju na površinu.
Koblik i njegovi saradnici, kako navodi BBC, nisu osetili nikakve nuspojave nakon što su 60 dana živeli ispod površine, a Koblik veruje da bi bilo izvodljivo izdržati bez posledica takav život do šest meseci.
I sastav vazduha zavisi od dubine na kojoj bi bilo naselje. Postojeći podvodni objekti koriste kompresore koji stalno usisavaju svež vazduh sa površine. Koristi se i dodatak, hemijski proizvod "sodasorb", koji vezuje i uklanja karbon dioksid.
Ispod određenih dubina, dodatne mere morale bi da budu preduzete za obezbeđivanje zdrave razmere kiseonika i drugih gasova - na dubini od 150 metara morao bi da bude regulisan nivo azota, a na 300 metara helijuma. To je zato što su telu potrebne različite količine ovih gasova - u zavisnosti od pritiska.
Da bi podvodna naselja bila samoodrživa, mogla bi uz korišćenje prirodnog ili veštačkog svetla da uzgajaju i biljke koje bi obezbeđivale sveže zalihe kiseonika.
Stanovnici bi u duže "podvodne šetnje" i istraživanja mogli da idu koristeći cevi koje su prikačene za "naselje", kroz koje bi dobijali vazduh, ali bila bi i sredstvo za komunikaciju sa "maticom".
Podvodna laboratorija Akvarijus za istraživanja već koristi taj metod do dubine od 120 metara.
Kad je reč o ishrani, prirodan izbor su morski plodovi. Kuvanje se, međutim, iako je moguće, uglavnom izbegava, zbog mirisa. Kao i u avionu, i u podvodnom naselju isparenja bi se jače osećala zbog "stajaćeg" vazduha.
Akvarijus vodu doprema sa kopna, ali bilo bi moguće i stvaranje vode u "koloniji", kondenzacijom i desalinizacijom.
Smeće bi moglo da bude pretvarano u fini pepeo.
Odgovor do kojeg je došao BBC na pitanje zašto još ne postoje podvodna naselja - uglavnom, zbog nedostatka interesa, motivacije i, naravno, novca.
Izvor: Tanjug
Нема коментара:
Постави коментар