Mary Best imala je 17 godina kad je u Indiji obolela od kolere. Nakon što ju je lekar proglasio mrtvom, pokopana je na groblju u Kalkuti. Deset godina kasnije, kad je grobnica otvorena kako bi se u nju sahranio Maryin preminuli ujak, grobari su ugledali šokantan prizor.
Mary je pokopana 1871. godine, u vreme kad su žrtve kolere pokopavane vrlo brzo nakon proglašenja smrti kako bi se sprečilo širenje bolesti
Nije bila mrtva nego u komi?
Nakon što je Mrayin grob otvoren, imalo se šta videti. Poklopac sanduka bio je polomljen, a kostur devojke bio je delom u sanduku, a delom izvan njega.
Deo njene lobanje bio je oštećen. Prsti na desnoj ruci bili su savijeni kao da nešto grabi, pretpostavlja se da se pokušala zadaviti, a odeća je bila pocepana.
Verovatno se probudila nakon ukopa i rukama gurala poklopac sanduka dok ga nije otvorila.
Mary, čini se, nije bila mrtva kad je pokopana. Naime, događa se da žrtve kolere često padnu u stanje kome, stoga se Mary verovatno probudila iz kome nekoliko sati ili dana kasnije ne znajući gde se nalazi.
Teško je i zamisliti kroz šta je sve prolazila dok nije doista preminula.
Pretpostavlja se da kad je uspela maknuti poklopac sanduka i kad je shvatila gde se nalazi, da ju je obuzeo čisti užas.
Verovatno je od strave počela derati odeću sa sebe, pokušala se zadaviti, a zatim od napora pala, udarila glavom i preminula.
Za dlaku se izbavili
Iako nam ovaj slučaj iz današnje perspektive izgleda zastrašujuće, takvi slučajevi nisu bili toliko retki u viktorijansko doba i u prethodnom razdoblju.
Na medicinu tadašnjeg vremena bilo se teško osloniti da će pouzdano utvrditi smrt pacijenta.
Neki su se ljudi zbog toga strahovito bojali da će se probuditi živi u sanduku, pa su u oporukama zahtevali da im se nakon proglašenja smrti još i prereže grlo ili im se kolac probode kroz srce kako bi izbegli svaku mogućnost ovakve strašne sudbine.
U knjizi objavljenoj 1905. godine dvojica lekara i jedan novinar predstavili su slučajeve živo zakopanih ljudi prikupljene iz novina širom sveta. Možda su najgori oni kod kojih je žrtva bila blizu toga da se spase.
Godine 1887. u Francuskoj su jednog mladića pokapali kad su grobari čuli nekakvo kucanje pod poklopcem. Bojeći se da ne stvore paniku među ožalošćenima, nastavili su s pogrebom.
No, kad su zemlju bacali na sanduk, svi su čuli kucanje. Umesto da otvore poklopac, čekali su da dođe gradonačelnik. Dok su dočekali gradonačelnika, muškarac je preminuo od gušenja.
Postoji još slučajeva kad su ljudi čekali da se neko od predstavnika vlasti pojavi pre nego i otvore sanduk, a kako bi otkrili da je osoba u sanduku preminula samo nekoliko minuta ranije.
Bilo je evidentno iz iskrivljenih tela žrtava, poderanih noktiju ruku i nogu i izraza krajnjeg užasa na njihovim licima kako su se pokušavali osloboditi sanduka.
Bezuspešno pokušavali sprečiti ukop
Postojali su i ljudi koji su pokušavali sprečiti nečiji ukop jer su čvrsto verovali da osoba nije mrtva. Oni su bili proglašavani ludima od tuge, onima koji ne mogu prihvatiti stvarnost smrti.
Godine 1851. Virginia Macdonald, devojka koja je živela u New Yorku, pokopana je nakon bolesti.
Njena majka insistirala je da njena ćerka nije mrtva. Porodica je pokušavala razuveriti već histeričnu ženu, ali kako nisu uspevali, na kraju su telo iskopali iz groba.
Našli su telo devojke kako leži na boku, a njene su ruke bile pune ujeda. Činilo se da se probudila u grobu i počela jesti svoje ruke, ili iz straha ili od gladi.
Evo još jednog takvog slučaja: 1903. godine 14-godišnji dečak pokopan je u Francuskoj nakon što je nasilno odveden od svoje majke koja je bila uverena da nije mrtav.
Dan nakon pokopa pronašli su majku na groblju kako kopa dečakov grob golim rukama kako bi se domogla sanduka. U sanduku je nađeno telo dečaka na kojem se jasno videlo da je pokušavao otvoriti sanduk i spasiti se. Preminuo je od gušenja.
Trudnice se porađale u grobu
Neki od možda najtužnijih slučajeva tiču se trudnica. Za Lavriniju Merli mislilo se da je preminula od histerije. Pokopana je u julu 1980., a njen je sanduk iz nepoznatih razloga otvoren dva dana nakon pokopa.
Ispostavilo se da majka nije umrla, nego je porodila dete u kovčegu. Do otvaranja sanduka oboje su umrli.
Postoje takođe i slučajevi kad su psi spašavali svoje vlasnike lajanjem na sanduk ili napadanjem grobara, prisiljavajući ih da otvore sanduk.
Ipak, čini se da ni spašavanje od ukopa nije uvek najbolje rešenje. Naime, neki koji su za dlaku izbegli da budu ukopani živi, doživeli su takvu traumu da se više nikad nisu oporavili.
Izvor: Danas
Нема коментара:
Постави коментар