U malom zagorskom mestu Poljane Sutlanske mnogi veruju da sa duhom žive više od dvadeset godina. Meštanima duh nije dao da spavaju a gotovo ih je svaku noć prolazila jeza od čudnih zvukova.
Stanari koji su svedočili o čudnim pojavama nisu čudaci željni slave, već se radi o svešteniku i njegovoj porodici. Oni sumnjaju da je i duh koji opseda kuću, po svemu sudeći duh nekadašnjeg sveštenika. Tokom dana kad se gleda, parohijski dom deluje oronulo, u njemu niko ne živi već osam godina. S brda na kojem se nalazi pogled puca na zelene zagorska brda. Uz njega je kapela sv. Ane. Okrepljujući mir.
I tako je sve dok ne otkuca ponoć.
„Iz podruma oko ponoći počinju da dopiru tupi udarci. Često ih je pratilo i grebanje po krevetu. Najstrašnije je bilo kad sam pokušavao da navučem prekrivač na sebe, ali koliko god jako vukao, sila sa druge strane je bila jača“, prepričava Stipo, jedan od svedoka neobičnih pojava, koji je sa porodicom u ovom domu živeo deset godina.
Stipo je o svemu je progovorio tek nakon sugestije sveštenika. Sa porodicom ga je ratni vihor doveo u Poljane Sutlanske iz Bosne i Hercegovine. Sveštenik im je dao parohijski dvor i to im je bio jedini smeštaj. Stipo i sad živi u selu, ali više se nikad ne bi vratio u stari dom.
„Kad padne noć, nisam se se usuđivao da izlazim. I sad me strah onoga što se događalo posle ponoći„, kaže Stipo.
Meštani kažu da je pre više od sto godina u selo stigao mladi sveštenik. Svi su ga voleli jer je bio veoma dobar. Ali se posle nekog vremena teško razboleo. Kako kaže sadašnji sveštenik Milan Juranić, verovatno je imao rak, ali se tad to nije znalo niti se znalo kao da se ta bolest leči.
Juranić je u Poljane stigao 50 godina posle. Svi su ga ispitivali da li spava dobro. On im je odgovarao da nema problema iako mu nije bilo jasno zašto ga to pitaju. Ali je shvatio jedne zimske večeri. Njegov krevet je bio tačno iznad trećeg podruma parohijskog doma, onog u kome se njegov prethodnik ubio.
„Posle ponoći me probudio udarac kao maljem. Kuća se nije protresla. Znao sam da nije mogao da bude neko ko je došao s polja jer je sve bilo zaključano„, rekao je ovaj sveštenik.
Udarci su se periodično ponavljali. Jedino što im je zajedničko je da su uvek dolazili posle ponoći. Tada su svešteniku Juraniću meštani ispričali što se govori o parohijskom dvoru. Prekopao je arhivu i našao podatke o svom prethodniku, njegovoj bolesti i samoubistvu .
U deset godina, koliko je proveo u dvoru, kaže da se već bio navikao na udarce. Nikad nije pokušao da komunicira sa duhom svog prethodnika niti da ga istera.
„Nije to praksa Crkve. Nakon takvih večeri bih se pomolio za pokojnog brata u misi„, pojašnjava sveštenik Juranić.
I nakon što se Stipina porodica iselila, a parohijski dom ostao prazan, udarci iz podruma su se nastavili. Jedan meštanin kaže da on nije verovao Stipi dok jedne večeri nije sa devojkom i sestričinom odlučio da sedne kod parohijskog dvora. Posle ponoći došao je prvi udarac.
„Nismo se obazirali na zvuk koji je sličan kao da neko udara po buretu. Kad je zvuk počeo da se ponavlja, jako smo se uplašili. Iako nikog nije bilo, pobegli smo“, ispričao je jedan meštanin.
Izvor: Vesti online
Нема коментара:
Постави коментар