Reč “sekta” znači “slediti, a ima izrazito negativnu konotaciju u društvu koje je u svojoj suštini jako netrpeljivo prema pojedincima koji žele, na ovaj ili onaj način, da se izdvoje iz “stada”. Premda nisu sve sekte same po sebi opasne i loše, niti sve imaju za posledicu bogaćenje svojih tvoraca i predvodnika, na sve njih se gleda kao na rušilačku društvenu pojavu.
Nedovoljno je poznato da je samo hrišćanstvo počelo svoj pobedonosni marš kao sekta unutar jevrejske verske zajednice na Bliskom istoku. Malo ljudi zna i da su svi crkveni sabori u prvim vekovima nakon što je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva bili organizovani zbog krize nastale sektašenjem unutar same crkve (primera radi, zbog arijanstva).
Međutim, da sekte nisu samo satanistička ili protestantska pojava kao što se obično misli najbolji su dokaz pravoslavne sekte koje su kao pečurke posle kiše nicale u carskoj Rusiji.
Neke od njih nisu nastale odstupanjem od starih običaja već upravo odbijanjem da se oni promene, a neke su fundamentalistički opasno, destruktivno i fanatično tumačile Hristova učenja. Kao što samo Rusi znaju.
Mnoge od njih postoje i danas.
Staroverci
Sve do kraja srednjeg veka pravoslavni su se hrišćani krstili sa dva spojena prsta (srednjim i kažiprstom), dok su preostala tri bila spojena ispod njih (kao što možete da vidite na gore priloženoj slici “Bojarina Morozova” slikara Vasilija Surikova).
Prvi koji je preporučio da se vernici krste sa tri prsta spojena a prestala dva položena na dlan bio je jedan papa u 12. veku, a tu praksu su na istok doneli krstaši. Vremenom se ovo ustalilo kao pravilo u celom pravoslavnom svetu, ali ne i u Rusiji (kod rimokatolika ovo ipak nije nikad zaživelo). Razlika između ruske i grčke prakse nije bila međutim samo u tome, već i u liturgiji.
Kada je moskovski patrijarh Nikon to primetio odlučio je da promeni obrede i običaje, što je i učinio između 1652. godine i 1666. Problem? Uradio je to bez konsultacije sa sveštenstvom i bez sabora.
To je dovelo do raskola: oni koji nisu hteli da promene dotadašnju praksu postali su poznati kao staroverci, bili su progonjeni od strane države, ubijani i mučeni, zbog čega su se mnogi povukli u zabite delove Sibira u kojima i danas žive, a pojedine su naseobine ostale skrivene sve do 20. veka. Zvanična Crkva ih je anatemisala, a anatemu skinula tek pre nekoliko decenija.
Dele se na popovce i na bespopovce, odnosno one koji imaju popove i one koji ih nemaju. Prvi su jednostavno nastavili sa dotadašnjom tradicijom rukopoloženja i praksom, ali su potonji odbili svet u kome je po njihovom mišljenju zavladao Antihrist i u kome Crkva više ne postoji, zbog čega i nemaju sveštenike, žive asketski u pustarama, izolovani od savremenice.
Postoji i treća grupa, tzv. jedinoverci, koji su prihvatili da se vrate u Rusku pravoslavnu crkvu ali da zadrže svoje obrede.
I popovci i bespopovci su podeljeni na brojne podgrupe, od kojih nijedna ne priznaje druge.
Uprkos progonima, poslednji censuz pre Oktobarske revolucije iz 1910. godine pokazao je da čak 10 odsto populacije Ruske Imperije pripadao staroverskom pokretu. Danas ih ima između jednog i dva miliona i žive na svim meridijanima.
Klisti
Tajna sekta nastala u 17. veku, postojala je sve do ranog 20. veka. Sebe su zvali hristovoverci, a klisti je igra reči na taj naziv, pošto “klist” na ruskom znači “bič”. Da, klisti su primenjivali samokažnjavanje bičevanjem, čime su želeli iz sebe da izbace đavola, očiste se i okaju grehe.
Osnovao ju je seljak Danil Filipovič, a njene glavne odlike su bile odbijanje sveštenstva, svetih spisa i poštovanja svetaca. Verovali su u direktnu komunikaciju sa Svetim Duhom, kao i mogućnost njegovog otelovljenja u običnim ljudima. Glavno im je bilo praktikovanje asketizma.
Do čišćenja od greha, pored samobičevanja, dolazili su i putem ekstatičnih plesnih rituala “radenija” koji su, pričalo se, ponekad završavali orgijama (po čemu bi bili slični satanistima o kojima je Telegraf pisao). Svaku ćeliju su vodili muškarac (koga su vernici zvali Hristos) i žena (Majka Božija).
Tajne ćelije klista postojale su sve do dolaska komunista na vlast, a veruje se da ih je tada bilo oko 40.000, mahom u industrijskom delu Perma. Tokom sovjetske ere njihov broj je opao, ali je nekoliko skrivenih i tajnih zajednica ipak opstalo u Tambovu, Kjubiševu, Orenburgu, severnom Kavkazu i u Ukrajini.
Zanimljivo je napomenuti da je guvernanta ruskih carevni 1910. godine optužila Raspućina da je klist, ali car i carica u to nisu poverovali.
Skopci
Još jedna mistična i tajna sekta, ali kontroverznija od svih drugih. Ne zna se kada je tačno nastala, ali je prvi put otkrivena 1771. godine u orijoskoj regiji od strane ruskih vlasti kada je seljak po imenu Andrej Ivanov osuđen zato što je naterao trinaest drugih seljaka da se kastriraju, a sa njim i njegov saradnik Kondratij Selivanov. Obojica su poslati u Sibir, ali je Selivanov pobegao i proglasio sebe za Božijeg Sina inkarniranog u telu pokojnog cara Petra III.
Osamnaest godina je živeo u Sankt Petersburgu, u kući jednog od svojih sledbenika, i bio poštovan i kao Hrist i kao car. Imperator Pavle I ga je na kraju stavio u ludnicu. Aleksandar I ga je oslobodio ali ga je potom poslao u manastir, gde je ovaj umro u svojoj stotoj godini.
Skopci su, i pored progona od strane Trećeg odeljenja (tajne policije), rasli u broju i skandali su nastavili da šokiraju rusku javnost. Početkom 20. stoleća veruje se da ih je bilo preko 100.000! Međutim, kolektivizacija pod Sovjetima njihov je broj svela na par hiljada 1929. godine, a danas se veruje da ih više nema.
Ime skopci na arhaičnom ruskom označava one koji su kastrirani, što i jeste bila glavna odlika ove sekte. Verovali su da su Adam i Eva nakon proterivanja iz raja od strane Boga dobili polovine zabranjenog voća u vidu testisa i grudi: prema tome, uklanjanjem ovih seksualnih organa ljudi su se vraćali u stanje pre prvobitnog greha. Sve zlo, smatrali su, ima svoj koren u leposti (fizičkoj lepoti, seksualnoj privlačnosti), a to sprečava čoveka da razgovara sa Bogom: put usavršavanja počinje eliminisanjem mogućnosti da se počini greh.
Kastracije su se vršile primitivnim oruđem bez anestezije. “Manji pečat” je značio uklanjanje samo testisa, dok je “veliki” značio uklanjanje i penisa. Žene su obično uklanjale samo jednu dojku, ali ponekad i obe; takođe, ženama su ponekad uklanjane i usne vagine.
Skopci su imali propis da osoba može biti u punoj meri uvedena u sektu tek nakon što rodi jedno ili dva deteta, i nisu imali za cilj uništenje ljudskog roda već usavršavanje pojedinca. Njihovi obredi su bili sastavljeni od pevanja himni i pomahnitalog plesa koji je podsećao na igru derviša.
Bili su zakleti na tajnost i međusobno su se pomagali. Sastajali su se u podrumima, obučeni u belo. Sebe su zvali “Belim golubicama”.
Verovali su u skori dolazak mesije, koji će se dogoditi kada njihov broj dostigne 144.000, i sve im je bilo podređeno postizanju ovog cilja.
Nikada ga nisu ostvarili.
Inokentivci
Osnovao ih je u Rusiji rumunski kaluđer Joan Levizor, čije je monaško ime bilo Inokentije, a posebno su bili brojni u Besarabiji.
Inokentije je lutao Ruskom Imperijom i širio svoje ideje da bi se na kraju skrasio u Balti (Ukrajina) koju je proglasio Novim Jerusalimom a sebe Nebeskim Imperatorom. Postao je toliko popularan da su vlasti angažovale psihijatre da ispitaju “psihozu” u ovom gradu. 1912. godine su ga zatvorili u jedan pa u drugi manastir a umro je dve godine docnije, “mučeničkom smrću” kako su tvrdili njegovi sledbenici.
Inokentivci su bili proganjani od svih: carskih vlasti pa potom i od Sovjeta, od rumunskih fašista koji su ih slali u konclogore, pa na kraju i od rumunskih komunista.
Uprkos tomešto ih je Rusija progonila, pripadnici ove sekte (uključujući i Rumune) su bili monarhisti te verovali da je osnivač dinastije Romanov, Mihail I Fjodorovič, zapravo bio arhanđel Mihail. Čak ni nakon revolucije nisu prestali da propovedaju ovo verovanje. 1940. jedan vernik raširio je glasinu da je car Nikolaj II zapravo živ i da će se uskoro vratiti na vlast, a 1946. godine običan član je “otkrio” da je carević Aleksej a jedna devojka da je Anastasija, nakon čega su im se vernici klanjali i ljubili im noge.
Propovedali su skori dolazak Antihrista, a sam Inokentije je tvrdio da će smak sveta doći 12. aprila 1913. godine, zahtevajući ukidanje brakova i tražeći “slobodnu ljubav”. U Balti, navodno, imao je nekoliko ljubavnica, plesao je sa golim devicama i krstio ženske genitalije.
Njihovi obredi su vernike dovodili u ekstazu: ljudi su se nekontrolisano tresli, vrteli rukama, stenjali, štucali, tukli sami sebe i pričali nepoznatim jezicima. One koji su uspevali da sebe dovedu u takvo stanje nazivali su “mučenicima” i verovalo se da poseduju natprirodne moći.
Praksa samopovređivanja je nastala nakon što je jedan vernik pred samim Inokentijem namerno povredio svoju lobanju: modrica koja mu se pojavila bila je, po osnivaču, znak da će se “Novi čovek” obojene kože uskoro pojaviti u svetu.
I za njih su se takođe, slično kao i za skopce, vezivale priče o kastraciji, mada nikada nisu bile potvrđene; bili su optuživani i za hrišćanski komunizam, nudizam, svetu prostituciju, grupni seks i opijanje alkoholom.
Nakon smrti Inokentija obožavali su njegovu fotografiju zato što su verovali da će pomoću nje doživeti čudesnu posetu Svetog Duha.
Danas postoje samo u malim zajednicama u Rumuniji, Ukrajini i Moldaviji.
Izvor: Telegraf
Нема коментара:
Постави коментар