I dok ostatak sveta po led ide u frižider, postoje i oni koji do leda mogu doći samo ako odu na planinu i donesu ga. Jedan od njih je i Baltazar Ushka (68), poslednji ekvadorski hielero ili trgovac ledom.
Baltazar živi decenijama od ovog posla; zapravo, reč je o porodičnom poslu, jer se istim bavio i njegov otac. Bar jednom sedmično ovaj 68-godišnjak odlazi u planine Čimborazo, što predstavlja najviši vrh Ekvadora. Do samog vrha putuje pet sati. Njegov cilj je "rudnik leda", odakle donosi led i tako prehranjuje svoju porodicu. Zapravo, generacije njegove porodice su opstale zahvaljujuci trgovini ledom, piše BBC News.
Uspeti se stazom dugom blizu 5.000 metara nije nimalo lako, posebno u njegovim godinama. Međutim, kako je reč o porodičnoj tradiciji, on nastavlja sve dok ga noge nose. Blokove leda uz pomoć mule prebacuje u najbliži grad Riobamba, gde ga prodaje.
Uprkos godinama i krhkoj građi, njemu nije problem da iznese ogromne ledene blokove. Kaže da je presrećan što može da radi na planini, koju mnogi smatraju svetom.
"Ovo je posao isključivo za muškarce. Srećan sam kad mogu da idem. Otac Čimborazo pazi na sve nas", kaže Baltazar, govoreći o zaštitniku ove planine.
Na pitanje o njegovom neobičnom zanimanju, Baltazar se priseća vremena kada je cela zajednica, celo njegovo selo, prodavalo led: "Obično smo išli svi zajedno, u grupi", priseća se Baltazar i dodaje: "Nekada sam išao i s majkom i ocem, braćom, sestrama."
Međutim, danas je ostao jedini, posljednji trgovac ledom. Nekada mu društvo pravi zet Huan, koji ode s njim na vrh planine. Međutim, problem je što se i zapremina leda smanjila, pa sad mora duže da hoda kako bi došao do kvalitetnog leda.
Iz svog sela kreće obično oko sedam ujutro. Obično deo puta ide na muli, a zatim obavezno stane da odmori i pokupi slamu, u koje umota led da se ne bi otopio do sela. Poslednja etapa je najteža, jer je najstrmija i prilično stenovita.
Kada konačno dođe do rudnika leda, koji je poznat kao "Los Hieleros", već je negde oko podne. Najteži deo posla jeste da blokove leda otkine s glečera. Nakon što ih omota, stavlja ih na mulu i polako kreće niz planinu. Kući se vrati obično oko pet sati popodne. Svake subote Baltazar odlazi na lokalnu pijacu u gradu Riobamba, gdje led prodaje za cenu od 2,5 dolara po bloku. Obično zaradi oko 25 dolara po jednoj turi leda.
Ono što je zanimljivo jeste da pored frižidera i svih savremenih tehničkih uređaja i dalje postoji velika potražnja za tzv. prirodnim ledom. Ljudi su uvereni da ovaj led ima iscjeliteljska svojstva, ali ga koriste i uz služenje sokova i sladoleda. Nakon što su prvi put objavili priču o njemu, posao mu je naprosto procvetao, jer sad dolaze turisiti i plaćaju mu 60 dolara po turi da ih odvede do rudnika leda.
Štaviše, nekoliko režisera dokumentaraca je snimilo priloge o Baltazaru, a tokom snimanja su ga pratili na njegovom putu ka vrhu planine. Baltazar je čak i prisustvovao premijeri jednog dokumentarnog filma, što ga je veoma razveselilo. U međuvremenu, Baltazar je postao slavna ličnost u svom mestu, a turisti se rado slikaju s njim. Ipak, kaže da je najponosniji na činjenicu da je upoznao predsednika Rafaela Koreu.
"Svi mi zavide jer sam se sprijateljio s predsednikom Koreom", kaže ovaj skromni čovjek, koji dodaje: "A, ja im kažem - samo dođite i radite moja posao, pa ćete ga i vi upoznati."
Izvor: Nezavisne
Нема коментара:
Постави коментар