Deca Himbe sami biraju svoje roditelje: Pleme sa najlepšim ljudima na planeti!

Himba pleme nastanjeno je u okolini grada Opuva, regija Kunene, usevernoj Namibiji. Ova populacija broji oko 50 hiljada ljudi, a predstavlja kulturološki diverzitet jer žive nomadskim načinom života, pretežno se izdržavajući od stočarstva i sakupljanja plodova.

Veoma su patrijarhalni, veruju u jednog boga – Mukurua i skloni su poligamiji. Njihov socijalni status određuje se prema količini stoke koju poseduju, a česta je pojava da muškarci koji su više na društvenoj lestvici imaju po nekoliko žena.

Kako je sve podređeno stočarstvu, ovi nomadski pastiri često migriraju sezonski iz matičnog sela u sela koja obezbeđuju bolje pašnjake za njihove životinje. I pored dosta kretanja i susretanja sa drugačijim, modernijim životnim stilovima, oni su zadržali kulturnu otpornost zahvaljujući strogim merama o poseti njihove zajednice koje je preduzela Vlada Namibije kako bi ih zaštitila od preteranog izlaganja stranim uticajima.

Međutim, to ne sprečava pripadnike plemena, pogotovo one koji žive blizu većeg grada, da koriste sve benefite urbanog života.

Tako nije iznenađujuće, premda jeste neobično, videti ženu iz ovog plemena, tradicionalno obučenu, kako kupuje namirnice u nekom od lanaca supermarketa ili koristi usluge zdravstvene pomoći.

Pripadnici plemena Himba se već dugo smatraju za najuspešnije afričke stočare. U 19. veku, oni koji su živeli u Namibiji preživeli su upade kradljivaca stoke sa juga zemlje. Većina je pobegla u Angolu, gde su stupili u portugalsku vojsku i formirali vlastite pljačkaške odrede. Međutim, vremenom su se mnogi od njih vratili u Namibiju. Osamdesetih godina 20. veka Namibiju su pogodili suša i rat pa je izgledalo da je kultura naroda Himba pred uništenjem. Uginulo im je devedeset odsto stoke, koja je temelj njihovog privređivanja i identiteta. Neke od porodica ovog plemena napustile su Namibiju i otišle u Angolu. Bez drugih mogućnosti preživljavanja i usled besparice, muškarci su mahom stupili u južnoafričku vojsku koja se borila protiv gerilskih boraca za nezavisnost Namibije.

S obzirom na to da nisu mogli da se prehrane, pripadnici plemena Himba sjatili su se u grad Opuvo po humanitarnu pomoć, gde su se nastanili u sirotinjskim četvrtima sa kućama od kartona i plastičnih vreća.

Ipak oni su uspeli da se oporave od ovih gubitaka i obnove svoju stočarsku tradiciju, a namibijska vlada odredila je striktna pravila za očuvanje njihovog društva.

Jedinstvene karakteristike

Ono što ih odvaja i čini dodatno fascinantinim za zapadnog čoveka jeste osobenost njihovog fizičkog izgleda. Naime, ovaj narod važi za najlepše afričko pleme. Tradicionalno i muškarci i žene idu u toplesu, nose suknje izrađene od životinjske kože u raznim bojama, a odrasle žene nose jednostavne kožne ogrtače i kožne čarape kako bi zaštitili svoje noge od otrovnih životinjskih ugriza.

Telo im je premazano blatom kao zaštita od sunčevog zračenja.

Posebno su zanimljive žene jer kosu i telo mažu mešavinom maslaca i pigmenta okera, dobijajući tako crvenkastu nijansu koja predstavlja zemlju i plodnost, te krv kao simbol života.

One se ne kupaju, birajući da koriste aromatične biljke i smolu umesto toga. Frizura je jako važna za pripadnike plemena Himba jer ukazuje na uzrast, socijalni i bračni status. Muškarci plemena Himba imaju jednu pletenicu kada su sami, a vezuju kosu pozadi kada se ožene.

Žene nose neverovatno složene stilove koji se menjaju u zavisnosti od toga da li su u braku i koliko su stare.Deca imaju dve pletenice, a od početka puberteta devojačke pletenice su prebačene napred na lice.

Porodični život

U plemenu Himba veruju da dete samo bira roditelje. Jedino što ne može da izabere je kada će da ga rode, već mora da sačeka dok se majka ne odluči da ima dete.

Kada žena poželi da postane majka, ona ode u šumu i meditira dok ne čuje pesmu deteta koje želi da ga ona rodi. Tek kada čuje tu pesmu, ide da nađe muškarca koji će biti otac tog deteta. Kada ga pronađe, ona ga uči ovu pesmu i pre nego fizički začnu dete, oni pevaju pesmu kako bi ga prizvali.

Međutim, tu pesmu moraju da nauče i babice i druge žene u selu, kako bi njime dočekali dete kada se rodi. Ta pesma će kasnije pratiti dete kroz život.

Decu čuvaju žene i ostala deca iz plemena, a muškarci su često odsutni od kuće na duži vremenski period.

Izvor: Danas