U Moskvi postoji Odbor za spasavanje omladine od totalitarnih sekti. Jednom je jedna njegova saradnica sprovela jednostavan eksperiment. Ona je, uzevši fotografiju svoje pre mnogo godina preminule drugarice, posetila deset vidovnjaka-iscelitelja koji su, prema reklami, određivali čovekovo oboljenje po fotografiji. Kakve sve dijagnoze nisu iznosili vidoviti stručnjaci! A zaključak im je bio svima isti: preminula pod hitno mora da dođe kod njih na lečenje, da bi je oni (kako su obećavali) uz određenu nadoknadu izlečili. Međutim, fenomen vidovitosti ipak postoji. O tome nam svedoči jedan izuzetan primer iz života F.M. Dostojevskog, koji se desio 1877. godine. Evo kako to opisuje njegova supruga Ana Grigorjevna Snitkina: „Ove jeseni nas je često posećivao veliki poštovalac talenta mog muža, pisac Vsevolod Sergejevič Solovjov. Došavši jednog dana kod nas, ispričao je mom mužu kako se upoznao sa zanimljivom damom, gospođom Fild. Ona mu je, tačno definišući njegov prošli život, iznela neke činjenice koje su se bile, na njegovo veliko čuđenje, već obistinile.
Kada je Solovjov krenuo kući, sa njim je izašao i moj suprug koji je u večernjim satima praktikovao dužu šetnju. Upitao ga je koliko daleko živi gospođa Fild, i doznavši da živi u blizini predložio mu da svrate kod nje. Solovjov je pristao, nakon čega su se njih dvojica uputili ka gatari. Gospođa Fild, naravno, nije imala pojma ko je bio njen neznani gost, ali se zato ono što je prorekla Fjodoru Mihajloviču doslovno ispunilo. Ona je mom mužu prorekla da ga u bliskoj budućnosti očekuje velika slava kakvu čak ne može ni da zamisli – i to predskazanje se obistinilo na Puškinovoj proslavi! Na našu veliku nesreću, ostvarilo se i njeno tužno predviđanje da će mog supruga uskoro zadesiti porodična nevolja – umro je naš dragi Aljoša! To gatarino predskazanje Fjodor Mihajlovič mi je saopštio već nakon našeg gubitka“.
Sama po sebi sposobnost da se nešto prozre ili otkrije iz paralelnog sveta ne sadrži u sebi ništa nemoguće. Naime, celo pitanje se sastoji samo u tome ko nam to otkriva. Mi se u Jevanđelju susrećemo sa neobičnom situacijom. Apostoli su još uvek sumnjali u Hrista kao Mesiju, dok su đavoli vikali: Ti si Hristos Sin Božji (Lk. 4,41). Po svoj prilici su onda nečisti duhovi tim putem – kroz sebi potčinjene ljude – objavljivali pravdu i istinu. Da li to znači da im je trebalo verovati? Ali sami Gospod zaprećivaše im da ne govore da znaju da je On Hristos. (Lk. 4,41). Umukni, i izađi iz njega (Mk. 1,25) – imao je On običaj da kaže nevidljivom lažnom proroku koji je proricao kroz đavoimanog čoveka. Spasitelj nije hteo da se istina objavljuje nečistim ustima, kako je rečeno u Svetom Pismu:nerijatna je pohvala iz usta grešnika, jer nije od Gospoda poslana ona (Sirah. 15,9). Jer bi nečisti duhovi, posluživši se poverenjem ljudi, zasigurno istini pridodali laž.
U Delima apostolskim se takođe opisuje veoma poučna priča, koja jasno otkriva prirodu vidovitosti. Reč je o jednom od misionarskih putovanja apostola Pavla, kada je došao u grad Filipe. Pavlov saputnik bejaše jevanđelist Luka, koji iz tog razloga i pripoveda u prvom licu: A dogodi se kad iđasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogađački i vračajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima (Dap. 16,16). To samo govori da se đavoimanost može manifestovati ne samo u vidu neprimerenog ponašanja, strašnih gestova ili neartikulisanih zvukova, već i kao prijatno pogađanje, tj. u obliku vidovitosti. Ova pođe za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga Višnjega, koji nam javljaju put spasenja. I ovako činjaše mnogo dana (Dap. 16,17-18). Moglo bi se pomisliti da je zbog pridobijanja ljudi na svoju stranu potrebno poslužiti se autoritativnim gatanjem vidovite žene, koja je govorila očiglednu istinu. I kako reaguje sveti apostol? A kada se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovijedam ti imenom Gospoda Isusa Hrista, iziđi iz nje! I iziđe u taj čas (Dap. 16,18). Sveti apostol bez oklevanja prekida vidovitost zarad slobode kako svoje propovedi, tako i čoveka obuzetog nečastivim, tj. lukavim duhom. To rezultira njegovim progonom od strane gospodara vidovite sluškinje, koji su tada ostali bez prihoda od njenih gatanja. Uostalom, bilo je to daleko bolje od prihvatanja demonskih usluga.
Dakle, iz teksta Svetog Pisma se vidi da predskazanja mogu dolaziti od demona. Pri tom je važno uzeti u obzir da demoni, za razliku od anđela, ne znaju pravu budućnost čoveka. Jer anđelima budućnost može da otkrije Bog, dok je demonima istovremeno nedostupno progledavanje koje šalje Duh Sveti. Prema tome, demoni ne mogu tačno predskazivati i prorokovati. Međutim, pali duhovi po samoj svojoj prirodi poseduju prepredenija čula, a uz to su i odlični poznavaoci ljudske psihologije i ponašanja. Oni čim vide trenutnu životnu situaciju, već su u stanju da izgrade logičke pretpostavke o posledicama. Stoga, nečisti duhovi toliko ne pogađaju, koliko analiziraju potencijalnu čoveku budućnost; to onda saopšavaju spiritisti ili pogađaču, a zatim on prenosi svom posetiocu. Osim toga, oni mogu da predvide ono što će potom sami izazivati svojim nečistim uticajima.
Prepodobni Antonije Veliki je objašnjavao na koji način se demoni mogu pretvarati da su proroci: „Oni često, recimo, kazuju da će za nekoliko dana doći bratija, i oni zaista dolaze. Demoni to čine ne zato što se brinu o onima koji ih pažljivo slušaju, već da bi u njima pobudili veru u sebe, i da bi ih – nakon što ih potčine sebi – pogubili… Šta je čudno ako neko, imajući telo prepredenije od tela čovekovog, i ugledavši one koji stupaju na taj put, njih prestiže u povorci i obaveštava o njima?… Ponekad oni krasnorečivo saopštavaju o vodi u reci Nil, videvši da je bilo mnogo kiše u zemljama etiopskim, i znajući da od njih biva poplava u reci; pre negoli voda dođe u Egipat, dotrčavaju ovamo i predskazuju… Tako su nastala paganska proročišta, odnosno tako su ljudi od davnina bili podložni demonskoj obmani“.
Polaganje nade u vidovnjake često je zavodilo sujeverne ljude. Sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski u svojoj knjizi „O taštini idola“ piše o rimskim konzulima koji su, poverovavši predskazivanjima o pobedi, stupili u bitku i bili ubijeni i zarobljeni; naprotiv, konzul Cezar, koji je prezreo proricanja koja su mu zabranjivala da plovi pre zime u Afriku je tim zgodnije doplovio do tamo i pobedio. Rimski istoričar Svetonije piše o tome kako predstavnik niže klase Telef planirao da napadne cara Avgusta i Senat, samo zato što je slepo verovao predskazanju koje mu je obećavalo vrhovnu vlast.
Ovde su veoma prikladne reči svetog Jovana Zlatoustog: „Proroštvo je po preimućstvu delo Božje, koje demoni ne mogu čak ni da podražavaju, ma koliko se u tome trudili. U čudima još može i doći do neke obmane, dok je tačno predskazivanje budućnosti svojstveno samo Večnom suštastvu. Ako to ponekad čine i demoni, onda se to događa samo zbog obmanjivanja nerazumnih, zbog čega se lako razobličuje laž njihovih predskazanja“.
Kao dobra ilustracija ove istine može poslužiti primer koji je zapisao prerevolucionarni autor – sveštenik Grigorije Djačenko: „Dve sestre u vaskršnjoj noći poželeše da saznaju nešto o svojoj budućnosti. Odlučiše su da prisluškuju ispod prozora na kraju sela. Odjednom im se učini pogrebna povorka i kako starija od njih dve leži u mrtvačkom sanduku. Mlađa preplašeno pobeže kući, a starija se istog trenutka onesvesti i pade na zemlju. Ona skrenu pameću i odbolova tri meseca. Sada je ona starica od oko sedamdeset godina. I sve vreme nakon te nesreće ona svojim opomenama odvraćaše mnoge mlade devojke i žene od nerazumnih iskušenja, kao što je raspitivanje za nepoznatu budućnost“.
Ali kako da se odnosimo prema činjenici da u tim prognozama nekad biva pomalo i istine? Prema rečima svetog Jovana Zlatoustog: „to je jedno od lukavstava đavola, da on samoj istini uvek pridodaje obmanu, ulepšavajući je različitim surogatima istine kako bi lakše obmanuo lakoverne“. Obraćajući se vidovitima, gatarama, spiritistima i svim drugim sličnim vizionarima, mi rizikujemo da podlegnemo pod uticaj sila zloga, koje će nam sigurno naneti štetu. Na primer, u 19. veku je bio veoma razvijen spiritizam – prizivanje duhova za stolom, pa Sveti Filaret Moskovski opisuje jedan takav slučaj u pismu prepodobnom Antoniju (Medvedevu) nastojatelju Trojice-Sergijeve Lavre: „Spiritista je u pravcu stola lečio devojčicu, ali je njoj postajalo sve gore. Najzad je on upitao sto šta to znači. Sto je rekao da će devojčica za nekoliko dana umreti, a onda posle tri dana i vaskrsnuti. Devojčica jeste umrla, ali nije vaskrnula. Spiritista i njegova sestra, koja je takođe učestvovala u tome, skrenuli su pameću… Savetovao sam mu da ga povezem kod prepodobnog Sergija i da se obrati Vama, kako biste organizovali čitanje molitava nad njim“.
Jedna naša savremenica koja je posedovala „dar“ vidovitosti i bila odvažna čak i da pomaže policiji u istraživanju zločina, uveravala je da dolazi u kontakt sa dušama umrlih, zbog čega joj oni koji su ubijeni od strane zločinaca tobože sami govore detalje njihove smrti, pa čak i pokazuju mesta gde im leže tela (ukoliko se smatraju nestalim). Među mnogim njenim pređašnjim otkrićima, vidovita je izdvojila jedno: jednom je ugledala dušu Lenjina kako joj uz osmeh ide u susret. Voždu revolucije vračara postavi goruće pitanje: „Gde si ti sada? U raju?“ „Ne“ – odgovori on. „U paklu?“ – raspitivaše se ona. „Ne“ – ponovi on. „Pa gde si onda?“ – začudi se vračara. „Ovde, na zemlji.“ – „Ali zašto?“ – „Zato što me ne sahranjuju.“
Na ovom primeru se jasno vidi da su okultna proročanstva praćena očiglednim sujeverjem. Oni su neodvojivi jedni od drugih, kao što je neodvojivo i truljenje leša od smrada koji izlazi iz njega. Čovek naivno misli da duša ostaje ovde samo zato što njegovo telo nije sahranjeno u zemlju, kao da je besmrtna duša beskonačno vezana za nepogrebeno telo. Za slične zablude su zainteresovani nevidljivi iskušači, koji su spremni da zarad naše pogibelji „otkriju“ sve što želimo, osim onoga što će doneti spasenje naše duše.
U najvećem broju slučajeva ljudi se obraćaju vidovnjacima zato što žele da znaju svoju budućnost. Eto, ta radoznalost prema saznavanju budućnosti već sama po sebi otkriva duboku nerazumnost čoveka. Ma kojim se opravdanjem opravdavala takva radoznalost, njeni duhovni razlozi leže u nespremnosti za život u sadašnjem trenutku, jer je čovek navikao da uzalud gubi vreme i troši se na trice i kučine. Sveti Vasilije Veliki nas je učio ovako: „Ne raspituj se za budućnost, već korisno raspolaži sadašnjošću. Jer kakvu ti imaš korist od toga da nešto predvidiš? Ako ti budućnost pripravi nešto dobro, onda će ti se ono desiti i ako ga ti ne budeš predvideo. A, ako ti pripravi tugu, kakvu onda ti imaš korist od toga da se unapred mučiš tugom? Želiš li da saznaš nešto o budućnosti? Ispunjavaj ono što je propisano jevanđelskim zakonom i nadaj se naslađivanju blagom (tj. duhovnim blagom u Carstvu Božjem za ispunjavanje zapovesti na zemlji – V.D.)“.
Obraćanje astrolozima, gatarama, vračarama, vidovitim i sl. povezano je sa onom rasprostranjenom zabludom da se budućnost posmatra kao unapred propisana, tj. gotova priča. Budućnost se poredi sa tekstom u zapečaćenoj koverti koja se ne otvara običnom čoveku, ali koji se može pročitati uz pomoć tajnog znanja – kao kad bi delimično otvorili koverat i zavirili šta ima u njemu. Međutim, slika naše stvarnosti je potpuno drugačija. Budućnost nije poznata ne zato što je mi ne možemo pročitati, već zato što jednostavno ne postoji, budući da se ona formira na osnovu naše realnosti. Ovaj tekst nikada i nije bio zatvoren za poglede onih koji žele da znaju, a pisan je svakodnevnim iskustvom. Nama je budućnost nepoznata iz još jednog bitnog razloga. Čovek je obdaren slobodnom voljom, a pošto je on slobodan u svojim postupcima, onda njemu nije strogo određena budućnost. Naravno, Bog je otkrivao ponešto iz budućnosti ljudi. Ali, to ne znači da je Bog pripremio ljudima neizmenljivu i unapred isplaniranu sudbinu, već da je On izvan našeg ograničenog sveta i da su Njegovom sveprodirućem pogledu otkrivene dubine naših srdaca, odnosno naše slobodne odluke i želje. Na taj način, Gospod Bog zna kojeg će čoveka prizvati na koji životni put. Postoji Božji plan za svakog od nas, ali se realna sudbina izgrađuje na osnovu našeg ličnog odnosa sa Božanstvenim Promislom; odgovorom na Božji priziv ili odsustvom želje da se odgovori na njega i Božjim pokušajima da nas privede ka spasenju. Sve ovo i izgrađuje naš budući životni put.
Ponovimo još jednom da se mnogi ljudi, na žalost, nalaze u pogrešnoj poziciji. Oni radoznalo žele da saznaju budućnost onda kada im sadašnjost više nije interesantna. Suština problema je u tome što čovek rasipa sebe na grehove i različita beskorisna dela, zbog čega u realnosti ne oseća punoću života. Istovremeno on polaže bar neku nadu da će budućnost doneti različitost i uspeh, i zbog toga želi da unapred zaviri tamo. A svoju pažnju, pre svega, treba obraćati ka Bogu, u čijim se rukama nalaze i čovekova sadašnjost, i budućnost, pa čak i prošlost: kada se mi kajemo za prošle grehove Gospod nam ih briše, pripremajući time čoveku najbolju moguću budućnost, i čineći srećnijom njegovu sadašnjost.
Izvor: Manastir Glogovac
