U brojnim knjigama, svedočenjima, filmovima, Grigorij Jefimovič Raspućin uglavnom je opisan kao čovek natprirodne moći, iscelitelj i vidovnjak, mistik i razvratnik, prevarant, pa čak i kao zavrbovani nemački špijun.
Sasvim drugačiji pogled na ovu ličnost, koja gotovo jedan viek raspaljuje maštu čitalaca, dao je Aron Simanovič, njegov lični sekretar, u knjizi “Raspućin: večna tajna”, koja je objavljena davne 1930. u Parizu.
Po zanimanju draguljar, Simanovič se 1902. godine preselio u Sankt Peterburg, gde je lako uspostavio veze sa raznim ličnostima bliskim dvoru Romanovih, a zatim je upoznao i caricu Aleksandru, koja je od njega kupovala nakit. Tri godine kasnije Simanovič se na dvoru upoznao sa Raspućinom, koji je tu stigao zahvaljujući sticaju okolnosti. Praktično, dovele su ga kćerke crnogorskog kralja Nikole, Milica i Anastasija, koje su ga upoznale prilikom zajedničkog putovanja u Kijev. Tamo su u jednom manastiru zapazile monaha koji je testerisao drva i tako zarađivao za hleb. Vrlo brzo Raspućin ih je opčinio pričama o svom hodočašću do Jerusalima, do kojeg je pešice prešao put od 3.000 kilometara, a naročito o svojim veštinama da leči sve bolesti i da može da predvidi budućnost.
Izlečio carevog sina
U Sankt Peterburg je pozvan da bi izliječio carevog sina Alekseja, koji je tada patio od neizlečive hemofilije. Već prilikom prvog susreta uspеo je dečaku da zaustavi krvarenje i ubrzo je stekao neograničeno poverenje carskog para. Pošto nije znao mnogo sa parama, za sekretara je uzeo Arona Simanoviča.
- Raspućinov nečuven uspeh na dvoru učinio ga je idolom. Samo jednom riječju Raspućin je državnom službeniku mogao da obezbedi plaketu, unapređenje ili bilo koju drugu važnu korist. Zbog toga su vrlo brzo počeli da ga opsedaju službenici najrazličitijih kategorija. Bio je moćniji od bilo kog administrativnog dostojanstvenika – piše Simanovič.
Bio ga je glas da je prost, bestidan i neuk, ali njegov sekretar ističe da se tako namerno prikazivao, kako bi dao oduška svojoj mržnji prema vlasteli. Najviše je volеo da napada plemiće govoreći im da su psi, a nikada nije uputio nijednu ružnu reč seljaku ili siromahu. One koji su živeli u bedi, slao je Jevrejima milionerima, s porukom da pomognu nevoljnicima. One koji su dolazili da ga mole za pomoć primao je rado, pa je kroz njegov nevelik stan prolazilo i po dve stotine osoba dnevno.
- Svako biće koje dođe kod mene drago mi je – imao je običaj da kaže posle svake audijencije.
U svom radnom kabinetu puno vremena provodio je sa damama iz krugova aristokratije ili visoke birokratije. A u otmenom restoranu “Vila Rode” imao je posebne prostorije za noćna orgijanja. Kada je počeo da se pronosi glas da održava intimne odnose sa caricom, kao i da se nedolično ponaša prema caričinim kćerkama, što je bilo bez svakog osnova, Simonovič ga je zamolio da se malo ostavi žena.
- Je li to moja krivica? – uzvratio je Raspućin. – One same dolaze kod mene, da bih se zauzeo za njih kod cara. I šta ja tu da radim? Zdrav sam i jak muškarac i ne mogu da odolim čarima lepe žene koja mi je pritom sama prišla. Zašto da je ja ne uzmem?
Navijao za seljake
Iako bez ikakvog obrazovanja, zahvaljujući dobrom pamćenju naučio je mnogo toga i tokom godina sazrio je u svojevrsnog filozofa. Tokom dugih sati koje je provodio u krugu carske porodice, Raspućin je s njima razmatrao najrazličitija verska i politička pitanja. Govorio im je o patnjama običnog ruskog čoveka i o životu seljaka, predlagao je caru velike agrarne reforme i sanjao o monarhiji u kojoj bi vladajuća klasa bili seljaci. Govorio je da bi posede države i manastira trebalo podeliti paorima, kao i velike posede koji pripadaju bogatim pojedincima. Najvažnije mu je bilo da se plemstvu oduzme vlast u državi, a caru je ovako govorio:
- Tvoj sin treba da bude car seljaka, a ti ćeš tako zauvek ostati Nikolaj Veliki.
Raspućin je bio veliki protivnik rata i u trenutku objave svjetskog rata uputio je caru pismo u kojem je, između ostalog, naveo:
- Nemci će možda biti pobeđeni, ali šta će biti sa Rusijom? Udavićemo se u krvi. Velika je nesreća. Beskrajna je tuga.
Što je bio moćniji, to je imao sve više ljutih neprijatelja. U nekoliko navrata pokušavali su da ga ubiju, ali iza svih zavera stajao je njegov nekadašnji prijatelj, episkop Ilijodor. U jednom trenutku među zaverenicima se našao i verenik njegove starije kćerke Mare, Simeon Pšakadze, koji je na večeri u kući grofa Tolstoja izvukao pištolj. Raspućin je to primetio, pogledao ga pravo u oči i rekao:
- Hoćeš da me ubiješ, ali te ruka ne sluša!
Čuvši ovo, potpuno sluđen Pšakadze je okrenuo oružje i ispalio sebi metak posred grudi.
Ipak, odlučni i dobro organizovani Raspućinovi neprijatelji uspeli su da mu dođu glave, ali šta se tačno dogodilo u noći između 16. i 17. decembra 1916. godine, do danas nije rasvetljeno.
Nekoliko verzija atentata
Izvesno je da su među glavnim izvršiocima atentata na Raspućina bili Vladimir Mitrofanovič Puriškevič, ekstremni desničar i vatreni monarhista, veliki knez Dmitrij Pavlovič Romanov i Feliks Feliksovič Jusupov, u to vreme najbogatiji čovek Rusije. Jugupov je umro u Parizu 1967, a iza sebe je ostavio čak pet verzija ubistva, tako da je njegovo svedočanstvo izgubilo na verodostojnosti. Istraživanja iz 1993. i 2004. utvrdila su da prilikom atentata nije korišćen otrov, kao što je bilo navedeno u pojedinim izvorima, ali je glavna tajna ostala u vatrenom oružju. Utvrđeno je da je pucano iz dve vrste revolvera, od kojih je jedan pripadao britanskim obaveštajcima. Ali to je još jedna u nizu misterija u vezi sa imenom Raspućin…
Izvor: Etrafika
Нема коментара:
Постави коментар