Od bromelija, paprati i orhideja koje pokrivaju drvo kapoka 50 metara iznad zemlje, pa do jaguara koji krstare dole po tlu, Nacionalni park Jasuni u Ekvadoru predstavlja utočište za bezbrojne vrste biljaka i životinja. Svima njima sada preti opasnost od naftne industrije.
Jato papagaja kobaltnoplavih krila sleće na pojilo. Naučnici su identifikovali blizu 600 ptičjih vrsta u ovom parku.
Insekti su toliko raznovrsni, da samo na jednom hektaru verovatno ima oko 100.000 vrsta, uključujući i ove koje vidimo u društvu ostalih stvorenja.
U Jasuniju živi deset vrsta majmuna – sve koje su ovde na slikama. Prijavljene su još dve vrste, ali naučnici tek treba da utvrde njihovo prisustvo Na ovoj fotografiji: Crveni drekavac (alouatta seniculus), prosečna dužina glave i tela 48 cm.
Patuljasti marmozet (cebuella pygmaea), prosečna dužina 12,5 centimetara
Zlatovrati tamarin (saguinus tripartitus), prosečna dužina 23 centimetra
Pepigov vunasti majmun (lagothrix poepiggi), prosečna dužina 48 centimetara
Obični veveričasti majmun (saimiri sciureus), prosečna dužina 30,5 centimetara
Spiksov noćni majmun (aotus vociferans), prosečna dužina 35,5 centimetara
Ekvatorijalni saki (pithecia aequatorialis), prosečna dužina 40,5 centimetara
Beločeli kapuciner (cebus albifrons), prosečna dužina 40,5 centimetara
Crveni titi (callicebus discolor), prosečna dužina 33 centimetra
Belotrbi pauk majmun (ateles belzebuth), prosečna dužina 51 centimetar
Tokom lova jaguar je naišao na foto-zamku na mestu gde se često okupljaju svinjoliki pekari, njegov omiljeni plen. Za Vaorane, jedno od domorodačkih plemena sa ovog područja, jaguari su duhovi predaka koji posećuju šamane u snovima da bi im rekli gde ima najviše plena u šumi.
Hoacin, ptica veličine fazana, širi svoje perje dok se šepuri na grani, ali trapavo mlatara krilima kad treba da poleti. Živi pored močvara, a hranu preživa kao krava, što je toliko neobično da naučnici ne mogu da odluče kako da ga klasifikuju.
Naoružani kopljem, puškom i mačetom, Minihua Huani (levo) i Omajuhue Baihua tragaju za životinjama u blizini vaoranskog sela Boanamo. Seljanima je dozvoljeno da love u Parku jer je to njihova pradedovska teritorija. Mnogi još uvek love da obezbede hranu za svoje porodice.
Vaorani su nekada bili polunomadi i živeli su u kolibama pokrivenim palmovim lišćem, kao što su ove u naseobini Kononako Čiko. Danas je većina stalno nastanjena i živi u kućama od betona i drveta.
Rođaci Viktor Runjari Vargas i Džudit Obe Koba gledaju fotografije na laptopu u domu svoje mnogobrojne porodice u Gijeru. Vargas je fotografije napravio na svetkovini u Kavimenu, selu udaljenom oko 50 milja. Kako cela Vaorani populacija broji svega 3.000 ljudi, on i Koba prepoznaju gotovo sve učesnike.
Bai Bajua se vraća kući u Bamenu, sa nogom jelena, njegovim sledovanjem posle uspešnog lova. Iako neki Vaorani koriste vatreno oružje, njegova oprema je tradicionalna. Koplje kojim je ubio jelena i dugačka duvaljka njegovi su pratioci u lovu.
Pompeja je nekada bila izolovano selo u kome su živeli pripadnici Kičva grupe urođenika. Od kada je izgrađen put tokom devedesetih, desetine novih domova i prodavnica je izgrađeno u ovom području. Na pijačni dan, Vaorani sada dolaze i okolnih oblasti da bi kupili namirnice, družili se i popili nekoliko piva u rustičnom baru.
Na putu ka pijaci, članovi porodice Kičva vuku sa sobom gajbe praznih pivskih flaša koje će vratiti, zajedno sa svojim proizvodima koje će prodati. Među njima je često i meso divljih životinja – ilegalno je, ali za mnoge ipak predstavlja delikates.
Više od 19 kilometara puta, koji gradi naftna kompanija „Petroamazonas”, prokrčeno je unutar Parka. Borci za očuvanje prirode su zabrinuti jer je put napravljen da dovlači radnike i mašineriju u ekološki ranjivi Blok 31. Na kraju bi mogao da stigne i do još uvek netaknutog bloka na istoku i da ga zagadi.
Ljudi iz sela Rumipamba, koje se vidi u pozadini, raščišćavaju ostatke bušotine iz 1976. godine. Zadovoljni su poslom, za koji su plaćeni 450 dolara mesečno, ali oni i njihove porodice imaju zdravstvene probleme, kao što je hronični osip kože, verovatno zbog kontakta sa naftom. Mnogi se boje da bi takvo zagađenje moglo da se dogodi i u Jasuniju ako bi došlo do eksploatacije nafte.
Kao i mnogi Vaorani danas, ove dve porodice kombinuju staro i novo. Pri povratku kući u Bameno, njihovo selo na reci Kononako, sa sobom nose ulovljenu divljač: pekarija, majmuna i jelena. Ali odeća i čamci potiču iz spoljnog sveta.
Ostavljena sama kod kuće u Bamenu, deca mlađa od 14 godina brinu se sama o sebi dok su im roditelji i starija braća i sestre na proslavi u Kavimenu, na dva dana hoda odavde. Deca su uglavnom sposobna da se staraju o sebi, a za svaki slučaj tu u blizini im je i deda.
Posle dnevnih poslova Vaorani se okupljaju u zadružnoj kući da zajedno večeraju i pričaju. Omajuhue Baihua, koji sedi ispod tranzistora, doneo je iz lova majmuna. Njegova žena Tepare Kemperi dinsta ga za večeru na ognjištu.
Žarki odsjaj na nebu iznad Jasunija, otkriven dugom ekspozicijom, potiče od plamena sa bušotina gde sagoreva gas. Kako se naftna industrija sve više bliži, nad poslednjim nedirnutim kutkom ove iskonske prašume nadvila se opasnost od mogućeg uništenja.
Devetogodišnja Danijela Kupe Ahua sanjari dok njena snaha brine o bebama. U duhu Vaorani običaja, ova proširena porodica živi zajedno. U njihovoj kući, pored puta „Maksus”, ćebad kupljena u prodavnici služe umesto zidova.
Izvor: National Geographic RS
Нема коментара:
Постави коментар