Ovo je najokrutniji komunistički zatvor na svetu: U njemu zatvorenici nisu smeli da leže i pričaju

Ramnicu Sarat je komunistički zatvor u Rumuniji koji je važio za jedan od najbrutalnijih i najokrutnijih. On je bio mesto na koje su po kazni išli svi koji bi se usprotivili vladajućem režimu. Tamo ih je čekalo mučenje koje je za cilj imalo da im “izbije liberalne ideje”.

Radnici u zatvoru birani su iz redova komunističke partije i svi su imali isti zadatak, koji su napismeno dobijali od direktora zatvora: sve izdajnike, konspiratore, sabotere i neprijatelje treba naterati da “pišaju krv”.

Svim zatvorenicima je bilo strogo zabranjeno da napuštaju ćeliju, osim kada im je naređeno. Medicinsku pomoć su dobijali u retkim situacijama, a čuvarima je strogo zabranjeno bilo da pokazuju bilo kakve znakove humanosti.

Dan im je počinjao u pet sati ujutru, a završavao se u 22 časova. U tom periodu, zatvorenici nisu smeli da leže na krevetima, već su morali da stoje uspravno ili da sede na stolici u ćeliji okrenuti ka vratima kako bi ih čuvari kontrolisali.

Takođe, oni nisu smeli da prilaze prozorima ili da razgovaraju međusobno jedni sa drugima. Ukoliko bi ih posetio lekar ili čuvar, oni bi morali da se okrenu ka zidu i odgovore samo na postavljeno pitanje.

Na krevetu u samici nije bilo dušeka, pa su zatvorenici spavali samo na okviru kreveta, a bile su im prepolovljene dnevne porcije hrane.

Za hranu su zatvorenici dobijali uglavnom bistru supu, kupus, krompire i ponekad grašak. Obroci nisu imali više od 600 kalorija dnevno, čime se zapravo išlo na izgladnjivanje.

Izvor: Telegraf

Zabranjeno dalje istraživanje: Tajne džinova i Ledene odaje u Rumuniji

Rudnik Rozija Montana je mesto na kom je pronađeno mnoštvo otkrića od kojih je najinteresantniji skelet dugačak 10 metara koji je otkriven 1976. godine.

Pre oko 5.500 godina u tom regionu je sagrađena i podzemna odaja od strane Agatirza. Grupa geologa je 2012. godine pratila zlatnu žilu do tog mesta. Oni su kopali dok nisu došli do same odaje.

Na njihovo veliko iznenađenje, pronašli su nadgrobni spomenik koji nije bio napravljen od običnog kamena.

Geolozi su uzeli uzorak, a laboratorijski rezultati su pokazali da je spomenik napravljen od 55% zlatne prašine od 50 karata, 15% granitne prašine i 30% volframa. Takođe, analiza je otkrila da je spomenik napravljen pomoću tehnologije kakva danas još nije otkrivena.

Ledena odaja

Čuvena podzemna odaja poznata kao „Ledena odaja“ ili „Odaja 13“, mesto je gde je pronađeno ovo neverovatno otkriće i nalazi se ispod sela Korneja. Brojna otkrića su napravljena na ovom mestu 1976. godine, ali su označena kao neobična i šokantna za to vreme, te je odaja kasnije zatvorena.

Spomenik nije bio jedina neobična stvar pronađena u odaji. Bio je tamo i džinovski skelet dugačak 10 metara. Div je tamo zakopan nakon smrti, pošto su mu noge skupljene sa strane. S obzirom na nedostatak adekvatne opreme za analizu skeleta, on je poslat u Moskvu. Međutim, od tada se nije čulo ništa o njemu.

Što se tiče spomenika, nova serija istraživanja je planirana za 2012. godinu. On je ponovo iskopan i izvršena su merenja koja su pokazala da je širok 6 metara, dugačak 12 metara i visok 3 metra.

Teži gorovo 1.700 tona i sadrži oko 900 tona čistog zlata. Radi poređenja, rudari bi morali da rade preko 20 godina da bi iskopali toliku količinu zlata. Poslednje što se zna o spomeniku jeste da je isečen na 80 manjih delova kako bi mogao lakše da se prenese, ali je nepoznato gde je poslat.

Jedan od arheologa koji je radio u Odaji 13 je poslao niz fotografija spomenika jednom paleolingvisti. On je uočio smaragdni bareljef duž čitave površine artefakta.

Tekst je napisan u tri paralelna reda, počevši od gornjeg levog ugla i spuštajući se dijagonalno, formirajući spiralu oko vučije glave i završavajući se u donjem desnom uglu.

Paleolingvista veruje da je u pitanju pelasgijski zapis i da ovakav pronalazak ima veliku kulturološku i istorijsku vrednost. Ipak, spomenik je i pored toga isečen i istopljen. Država je dobila 19 delova spomenika, odnosno 31%, prema lokalnom ugovoru o ekstrakciji zlata.

Podizanjem spomenika je otkriven ulaz u jednu jamu. Ta jama duboka 4 metra je sadržala spiralno stepenište koje se spušta nadole i mlečnoljubičastu svetlost koja je dopirala iznutra.

Daljom istragom je utvrđeno da su stepenici isečeni pomoću lasera, a niko nije uspeo da utvrdi izvor ljubičastog svetla.

Paleolingvista je jedini bio dovoljno hrabar da siđe u jamu, ali se nikada nije vratio iz nje.

Vojska je kasnije zacementirala jamu i ulaz u Odaju 13. Oni koji su se našli u odaji su primorani da potpišu sporazume po kojima nikada neće progovoriti o onome što se nalazi u odaji, a jama iza spomenika je ostala večna misterija.

Rumunske legende o divovima

Zavisno od regiona Rumunije iz kojeg legende potiču, postoje različita imena za divove. Na primer, u oblasti Boziorul ih zovu „tartari“. U planini Buzauluj u Skajeniju su pronađeni veoma visoki skeleti od preko 2,4 metra.

Znajući za lokalne legende, ljudi iz oblasti su odmah pomislili na tartare. Prema jednoj od legendi, planinska formacija poznata kao „Stubovi Tainite“ je napravljena od strane tih divova u prošlosti. Smatra se da su isti ti divovi napravili dve podzemne odaje ispod planine.

Sa planine Tainita se može videti čudna formacija koja podseća na niz kamenih stolica. Pošto se nalaze veoma visoko i na nedostupnom mestu, lokalci veruju da su ih tartari napravili kako bi sedeli na njima dok bi se sastajali.

Prema jednoj legendi iz okruga Hateg, postojale su dve žene divovi koje su sagradile gradove u Devi i na vrhu Oštećene planine. Priča se da je ona koja je sagradila grad u Devi shvatila da je onaj drugi grad mnogo lepši, te da je iz besa bacila plug na grad i oštetila vrh planine. Tako je planina dobila ime.

U regionima poput Teleormana, Đurđua i južne Muntenje, divovi su poznati kao „džidovi“. Postoji lokalna legenda koja govori o heroju Novaku koji se borio protiv džidova.

Kada je div pobeđen, on je pokušao da pobegne i da se spasi, ali je usput ostavio trag u zemlji koji je od tada poznat kao Novakova brazda. U tom regionu ima još nekih formacija za koje lokalci veruju da su ih sagradili divovi.

Džinovska otkrića u Rumuniji

U regionu Đurđu su napravljena brojna arheološka otkrića. Na primer, u Argedavi je kralj Burebista sagradio svoj prvi grad (pre nego što je ujedinio Dačane u toj oblasti). Međutim, mnogo je interesantnije otkriće iz perioda između 1940. i 1950. godine. Arheolozi su tada iskopali 80 čovekolikih skeleta koji su bili visoki 4-5 metara.

Ovakvi džinovski skeleti su pronađeni i u drugim delovima države, kao na primer u Pantelimonu u Lebadi.

Slična otkrića su napravljena i u Plovragi, u Setateni, blizu manastira Crni princ, ali i u planini Bučegi, gde su pronađeni ogromni podzemni tuneli.

Dakle, skeleti divova su pronađeni svuda po Rumuniji.

Veruje se da se njihov glavni dom nalazio u Maramuresu, u Tvrđavi Oncesti. U Argedavi je pronađeno bar 80 skeleta divova visine preko 5 metara. Iako veliki broj ovih otkrića iznenadno „nestane“ odmah nakon toga, ima još jako puno neiskopanih skeleta rumunskih divova.


Izvor: Webtribune

Ovo je jedina država na svetu kojoj je više stalo do sreće nego do politike: Upoznajte Butan!

Butan je jedina zemlja na svetu u kojoj je vlast uverena da je sreća najvažniji cilj kojem teži celo stanovništvo. Koliko im je to važno, govori podatak da je pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava.

Iz tog razloga se, svakoj osobi u zemlji u sklopu popisa stanovništva, između ostalog, postavlja i pitanje "jeste li srećni?"

U poslednjem popisu sprovedenom 2015. godine, 35 posto stanovništva je izjavilo da su "veoma srećni", 47,9 posto se oseća "umereno srećnima", a samo 8,8 posto stanovnika je izavilo da su "nesrećni".

U Butanu ne postoji koncept bruto domaćeg proizvoda. Umesto toga, za blagostanja u zemlji koristi se drugačiji indikator – bruto nacionalna sreća.

Bruto nacionalna sreća je koncept koji je nastao 1972. godine u Butanu kao ideja tadašnjeg butanskog kralja. Ideja predstavlja protivtežu bruto nacionalnom proizvodu i potiče iz budizma.

Postoje četiri osnovne komponente bruto nacionalne sreće a to su kulturna dimenzija, ravnopravan ekonomski razvoj, dobro upravljanje i zaštita životne sredine.

Stoga, sreća se smatra glavnim prioritetom nacionalne politike. Vlada Butana čak je osnovala i Ministarstvo sreće, koje do sada nije imala ni jedna zemlja na svetu.

Butan, koji je prema svim pokazateljima uistinu jedinstveno mesto na ovoj planeti, puno je manje pogođen globalnim problemima kao što su glad i kriminal. Ljudi tamo žive zadovoljnim životom, nisu opsednuti modernom tehnologijom i uspešno su sačuvali svoju jedinstvenu kulturnu baštinu. Za ovo je zaslužna činjenica da do sada nisu iskusili ratna razaranja ili ekstremno siromaštvo.

Njihov zakon brani ubijanje životinja tako da su većina stanovnika vegetarijanci. Takođe je zabranjen uvoz pesticida što znači da poljoprivredni proizvodi uopšte ne sadrže štetne sastojke.

Još jedan zanimljiv aspekt života u Butanu je da se šume ne seku – stanovništvo se uvek trudi da posadi što više stabala. Središnji i južni delovi zemlje uopšte nisu razvijeni – ta područja su u principu veliki prirodni rezervati sa bogatom florom i faunom.

U poslednjih 20 godina životni vek u Butanu je udvostručen a skoro sva deca u ovoj ne tako bogatoj zemlji idu u školu.

Takođe, u skladu sa očuvanjem životne sredine Butan je uveo pešački dan jednom mesečno. Na taj dan svi zaposleni idu pešice na posao i niko ne ide automobilima kako ne bi dodatno zagađivali okolinu.

Butan je uspeo da zadrži većinu svog prirodnog bogatstva iz vrlo jednostavnih razloga: lov je zabranjen, a krčenja šuma gotovo i nema. Ovo kraljevstvo (parlamentarna monarhija) proizvodi dovoljno da samo sebe izdržava.

Kralj i kraljica Butana

Izvor: Stil

U najužoj ulici na svetu prolaz pešaka reguliše semafor

U srcu najstarije četvrti Praga, istorijske Male Strane, nalazi se ulica tako uska da dve osobe ne mogu da se mimoiđu.

Ulica se zove Vinarna Čertovka i zapravo je prolaz širok 50 cm i dug oko 10 metara. Nakazi se u blizini Karlovog mosta. Deo ulice zauzimaju stepenice koje vode od ulice Luzickeho seminare do restorana Čertovka na kraju Čertovka kanala.

Za lakše kretanje pešaka, a pomalo i kao atrakcija, na oba kraja ulice je postavljen semafor koji signalizira kada je prolaz slobodan, a kada se u njemu nalazi pešak. Najveći broj prolaznika kroz ovu ulicu su turisti, koji jednako uživaju u fotografisanju slobodnog prolaza, kao i situacija kad se „saobraćaj zaguši”.

Jedna od neprijatnijih situacija se desila pre nekoliko godina, kada je korpulentni nemački turista poželeo da ruča baš u restoranu Čertovka i tom prilikom se zaglavio u ulici. Osoblje restorana je pokušalo da mu pomogne gurajući ga u pravcu iz kog je došao, ali nisu uspeli sve dok nisu doneli sapun i „podmazali” nesrećnika koji je morao da odustane od ručka u kultnom restoranu.

Izvor: Medias

Hodajuće palme, mit u koji je ceo svet poverovao

Nedavno objavljeni članak na sajtu BBC-a o hodajućim stablima palme koja raste u srcu rezervata Sumako Biosfera u blizini ekvadorske prestonice Kito preneli su svi svetski mediji. Tvrdnje da se stabla palme kreću pomoću svog korenja zvučale su neverovatno, ali su bile podržane svedočenjima priznatih naučnika.

Uostalom, narodno ime palme Socratea exorrhiza, hodajuće palme, sve je govorilo. Bizarna ideja da je ovo stablo razvilo jedinstvenu sposobnost kretanja nastala je zbog činjenice da naučnici nisu uspevali da objasne specifičan izgled njenog korenja, nalik štulama. Palma koja raste u Centralnoj i Južnoj Americi pušta karakteristično dugo i snažno korenje iznad zemlje.

Začetnik ideje koja je masovno prihvaćena i u naučnim krugovima bio je Džon H. Brodli, koji je 1980. godine postavio teoriju da su ove palme razvile sposobnost da se pomere sa mesta gde su proklijale ukoliko starije stablo padne na mladicu i obori je. Brodli je smatrao da je ovo udaljavanje od prepreka, koje su najveća pretnja mladim sadnicama, jedinstvena veština preživljavanja.

Decenijama su turistički vodiči u kišnim šumama objašnjavali turistima da ovo drveće hoda, tako što pušta svoje korenje u pravcu u kojem želi da ide, najčešće iz senke na mesta koja su dobro izložena Suncu. Napušteno korenje se, govorili su, postepeno suši i tako forsira stablo da se kreće u pravcu novog korenja. Verovalo se da ovaj proces traje nekoliko godina, dok je slovački paleobiolog Peter Vrsanski tvrdio da se drveće kreće brzinom od čak nekoliko centimetara na dan.

Čini se da je ceo svet bio do te mere kontaminiran Tolkinovim Gospodarima prstenova, da je poverovao u ovu priču o šumskoj trci za najbolje mesto pod Suncem. Nažalost, priča o drveću koje hoda je samo mit.

Prva istraživanja koja su opovrgla tvrdnje o hodajućem drveću objavio je 2005. godine biolog Gerardo Avalos, direktor Centra za studije održivog razvoja na Kostarici i stručnjak za palmu Socratea exorrhiza. Detaljna studija je pokazala je da se drveće ne kreće, iz prostog razloga jer se korenje ne pomera. Istina je da delovi korenskog sistema odumiru i novi se rađaju, ali stablo ne menja svoje mesto.

Zapravo je sasvim suprotno. Ovo čudno korenje održava stabilnost drveta koje raste u močvarnim predelima gde je povećana erozija tla. Korenje nalik štulama zaista obezbeđuje više sunčeve svetlosti palmama, ali ne tako što ih šeta po šumi, već što im daje mogućnost da rastu u visinu bez povećanja obima stabla, što bi bilo neophodno kod klasičnog korenskog sistema.

Izvor: Medias